Mesto, ugao i upornost

Je­dan is­ku­san ri­bo­lo­vac odav­no je lu­cid­no pri­me­tio da je bo­lje od­lič­no po­zna­va­ti ma­kar je­dan loš te­ren ne­go lo­še po­zna­va­ti vi­še naj­bo­ljih. Re­zul­ta­ti ko­je Ze­mu­nac Ne­ma­nja Nin­ko­vić po­sti­že na de­lu Du­na­va na kom pe­ca od de­tinj­stva go­vo­re u pri­log na­ve­de­nom uve­re­nju, ali i uka­zu­ju da je osim is­ku­stva za uspeh po­treb­no još po­ne­što

Pri­bli­ži­li smo se čam­cem jed­nom od stu­bo­va Pu­pi­no­vog mo­sta, na Du­na­vu kod Ze­mu­na. Vo­do­staj je bio u po­ra­stu, a pro­tok brz. U vr­tlo­žnoj vo­di Ne­ma­nja je ve­što pri­bli­žio ča­mac na sve­ga je­dan me­tar iza stu­ba mo­sta. Go­re, iz­nad nas, tut­nja­li su auto­mo­bi­li, i po­sled­nje što sam oče­ki­vao, iskren da bu­dem, bi­lo je da bi­smo mo­gli ne­što ulo­vi­ti na ovom me­stu. Ali da Ne­ma­nja ni­je tu stao bez raz­lo­ga bi­lo mi je sa­svim ja­sno ka­da je re­kao: »Spu­sti ke­de­ra od­mah iza stu­ba, tu uvek ima ne­ki smuđ ko­ji ko­ri­sti mir­ni­ju vo­du da lo­vi«. Po­slu­šao sam ga i ke­de­rom na­mam­če­nu udi­cu sa olov­nom gla­vom od 18 g spu­stio tač­no is­pod vr­ha šta­pa. Čim je kuc­nu­la o dno, ose­tio sam na šta­pu kra­tak ali oštar ugriz i kon­tri­rao. Mul­ti­pli­ka­tor je ma­lo »pu­stio« dril, pa sam ga od­mah do­te­gao, i po­sle krat­ke bor­be na po­vr­ši­ni se po­ja­vio smuđ ki­laš.

NE­MA­NJU NIN­KO­VI­ĆA UPO­ZNAO SAM pre ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da je sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma po­be­dio na tak­mi­če­nju u ver­ti­kal­nom dži­go­va­nju na Ši­ro­koj sta­zi u Ze­mu­nu. Iz su­dij­skog čam­ca sni­mao sam ce­lo tak­mi­če­nje i pri­su­stvo­vao me­re­nju ri­be. Ve­o­ma br­zo se vi­de­lo da ni­ko tog da­na na tom te­re­nu ne­ma šan­se pro­tiv Ne­ma­nji­ne eki­pe. Dok su osta­li ne­u­spe­šno po­ku­ša­va­li da po­sred Du­na­va ulo­ve so­ma ili smu­đa, ovi mom­ci su »pe­gla­li« krup­ne ban­da­re i štu­ke ne­da­le­ko od oba­le, a su­di­je su ima­le pu­ne ru­ke po­sla oko me­re­nja nji­ho­vih ulo­va. Odu­še­vi­li su me ta­da i iz­bo­rom pri­bo­ra za »mu­va­nje«, či­ji su ključ­ni ele­men­ti bi­li la­ki ali oštri šta­po­vi, naj­kva­li­tet­ni­je džig udi­ce sa la­ga­nim olov­nim gla­va­ma i tan­ke vol­fram­ske saj­li­ce (ko­je ni­su sme­ta­le pre­zen­ta­ci­ji ma­lih ma­ma­ca ni­ti su od­bi­ja­le na de­blje pred­ve­ze če­sto ose­tlji­ve ban­da­re, a pru­ža­le su ap­so­lut­nu si­gur­nost i ako bi ke­de­ra uze­la štu­ka). Mam­ci pri­me­re­ni ban­da­ri­ma bi­li su ke­de­ri od 5-6 cm, ko­je su i štu­ke gu­ta­le bez pro­ma­ša­ja. A ni­je bi­lo ni naj­ma­nje ne­do­u­mi­ce ni oko to­ga da ovi mom­ci, osim što ume­ju da pe­ca­ju, od­lič­no po­zna­ju te­ren na kom se nad­me­ta­nje od­vi­ja­lo.

Ka­sni­je, to­kom dru­že­nja, sve mi je po­sta­lo ja­sno. Ne­ma­nja je ro­đen i od­ra­stao u Ze­mu­nu, na sa­moj oba­li Du­na­va, od ra­nog de­tinj­stva je za­vo­leo re­ku i ri­bo­lov i mno­go vre­me­na je pro­veo upo­zna­ju­ći sa dru­ga­ri­ma broj­ne ru­kav­ce i raz­li­ve uz ba­nat­sku oba­lu, pre­ko­pu­ta Ze­mu­na. Ne­ko­li­ko go­di­na je i pro­fe­si­o­nal­no ri­ba­rio, za­hva­lju­ju­ći če­mu je još de­talj­ni­je pro­u­čio sva­ki me­tar Du­na­va na ši­rem pod­ruč­ju Be­o­gra­da. Ka­da je pro­ce­nio da se ri­ba­re­nje ne is­pla­ti, za­po­slio se, po­tom ku­pio do­bar ča­mac i pri­bor i sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak pro­vo­dio u re­kre­a­tiv­nom  ri­bo­lo­vu. Od­ne­dav­no mu dru­štvo u to­me pra­vi i sed­mo­go­di­šnja ćer­ka An­đe­la, ko­ja obo­ža­va da sa ta­tom ide u ri­bo­lov i već je upe­ca­la ne­ko­li­ko smu­đe­va.

IMAO SAM SRE­ĆE DA SA Ne­ma­njom ne­ko­li­ko pu­ta idem u ri­bo­lov u po­sled­nje 2-3 go­di­ne i to mi je po­mo­glo da, upr­kos po­pri­lič­nom is­ku­stvu ko­je i sam imam, u pot­pu­no­sti shva­tim ko­li­ko je va­žno do naj­sit­ni­jeg de­ta­lja po­zna­va­ti me­sta za ri­bo­lov i sva­ki put po­zi­ci­o­ni­ra­ti ča­mac ta­ko da ugao pod ko­jim ri­bi ser­vi­ra­mo ma­mac bu­de op­ti­ma­lan.

Pri raz­li­či­tim vo­do­sta­ji­ma ri­ba se na­la­zi na raz­li­či­tim me­sti­ma. Na ma­njoj re­ci – na pri­mer na Ta­mi­šu, ko­ji do­bro po­zna­jem – to je mno­go lak­še ne­go na (ne sa­mo za me­ne) ogrom­nom Du­na­vu. Ipak, sva­ki moj ri­bo­lov sa Ne­ma­njom bio je us­pe­šan. Uvek bi nas on od­veo na pra­vo me­sto i da­vao nam ta­ko de­talj­na uput­stva... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 588-)