Važnost poslednjeg metra

Ka­da po­sto­ji re­al­na mo­guć­nost da se na udi­ci na­đe ri­ba ko­ja je i te­ža i vi­še­stru­ko sna­žni­ja od ri­bo­lov­ca, ne­ma pro­sto­ra za kom­pro­mis po pi­ta­nju iz­bo­ra ma kog de­la si­ste­ma, jer sve što je iz­me­đu nas i na­šeg pro­tiv­ni­ka mo­ra bi­ti mak­si­mal­no kva­li­tet­no, ja­ko, po­u­zda­no i do­bro uskla­đe­no

Na­kon što smo u pr­vom de­lu ovog tek­sta, ob­ja­vlje­nog u pro­šlom bro­ju, da­li osnov­ne na­po­me­ne o po­želj­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma šta­pa, ma­ši­ni­ce i osnov­ne stru­ne za lov so­ma, ovo­ga pu­ta po­za­ba­vi­će­mo se osta­lim ele­men­ti­ma pri­bo­ra ko­ji se to­kom ri­bo­lo­va, pa i bor­be, na­la­ze iz­me­đu nas i naj­ve­će evrop­ske slat­ko­vod­ne ri­be, i to, žar­gon­ski re­če­no, »u po­sled­njem me­tru«. To su pred­vez, kop­ča, va­ra­li­ce, udi­ce i al­ki­ce na ko­ji­ma one (a ne­ka­da i ce­la va­ra­li­ca) vi­se.

PRED­VEZ JE U VA­RA­LI­ČA­RE­NJU SO­MA ap­so­lut­no neo­p­ho­dan ot­ka­ko je kao osnov­na stru­na u upo­tre­bi ple­te­ni­ca (naj­lon se u te svr­he even­tu­al­no ko­ri­sti sa­mo za lov na vu­ču, tj. tro­ling). Naj­va­žni­ja funk­ci­ja pred­ve­za, da­ka­ko, je­ste da za­šti­ti glav­nu stru­nu od ošte­će­nja, do ko­jih mo­že do­ći bi­lo pri kon­tak­tu sa so­mo­vim sit­nim ali kao šmir­gla oštrim zu­bi­ći­ma (»čet­kom«), bi­lo u su­sre­tu sa ka­me­njem, pa­nje­vi­ma, gra­njem, školj­ka­ma itd. (ka­ko u fa­zi za­ma­ra­nja, ta­ko i pre to­ga, to­kom ri­bo­lo­va). Ja­sno je, da­kle, da je pre sve­ga va­žno da pred­vez bu­de ot­po­ran na kr­za­nje i do­volj­no ve­li­ke no­si­vo­sti. Obe ka­rak­te­ri­sti­ke ima­ju i de­be­li flu­o­ro­kar­bon ali i mno­gi naj­lo­ni, od ko­jih ve­ći­na is­ku­snih so­ma­ro­ša bi­ra one ma­lo kru­će, bu­du­ći da ta­kvi odo­le­va­ju abra­zi­ji bo­lje od me­ka­nih, a na rad ve­li­kih va­ra­li­ca ja­ke vi­bra­ci­je (ka­kve se za »br­ku« naj­če­šće ko­ri­ste) ne­što ve­ća kru­tost pred­ve­za po pra­vi­lu ne­ma iole bit­ni­ji uti­caj. Od­li­ka flu­o­ro­kar­bo­na je i da to­ne ne­što br­že od naj­lo­na i da je za ri­bu prak­tič­no ne­vi­dljiv u vo­di, ali pr­va od te dve oso­bi­ne je od ma­log zna­ča­ja ka­da se upo­tre­blja­va­ju te­ške va­ra­li­ce, dok je dru­ga (ne­vi­dlji­vost) po mi­šlje­nju ogrom­ne ve­ći­ne spe­ci­ja­li­sta za so­ma ap­so­lut­no ne­va­žna, bu­du­ći da se on u lo­vu za­ne­mar­lji­vo ma­lo osla­nja na vid. Uz­gred, po­sto­je u pro­da­ji i ra­zni na kr­za­nje ot­por­ni pred­ve­zi za lov so­ma na­pra­vlje­ni od spe­ci­jal­nih upre­de­nih stru­na (obič­no oja­ča­ni ke­vla­rom ili ne­kim slič­nim ma­te­ri­ja­lom), ko­je su mek­še od mo­no­fi­la pa omo­gu­ća­va­ju da se ma­mac pri­rod­no po­na­ša, ali njih uglav­nom ko­ri­ste du­bin­ka­ši i plov­ka­ro­ši, dok ih va­ra­li­ča­ri prak­tič­no pot­pu­no ig­no­ri­šu.

Za ci­lja­ni lov krup­nog so­ma ko­ri­ste se mo­no­fil­ni pred­ve­zi de­blji­ne od oko 0,7 mm na­vi­še (čak i do 1,2 mm). Ma­nje is­ku­snim ko­le­ga­ma na­po­mi­njem da tre­ba da ima­ju u vi­du da ta­ko de­be­lu jed­no­nit­nu stru­nu ni­je la­ko ni spo­ji­ti sa osnov­nom (ple­te­ni­com) ni ve­za­ti za njen kraj kop­ču (od­no­sno vr­ti­li­cu) jer mo­no­fil tog preč­ni­ka ni­je po­go­dan za sve čvo­ro­ve, a do­dat­ni pro­blem na­sta­je ako ko­ri­sti­mo flu­o­ro­kar­bon, ko­ji lo­še pod­no­si mno­ge čvo­ro­ve, tj. ima ten­den­ci­ju da »sam se­be ise­če«. Čvo­ro­vi­ma za flu­o­ro­kar­bon i za spa­ja­nje de­be­lih stru­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 587-)