Zaseda uz plićak

Štu­ka­ro­ši su ne­ka­ko do­če­ka­li za­vr­še­tak dvo­me­seč­nog lo­vo­sta­ja i od­mah kre­nu­li u po­tra­gu za omi­lje­nom gra­blji­vi­com. Ona je i da­lje bli­zu plit­kih po­zi­ci­ja na ko­ji­ma se mre­sti­la, tač­ni­je na »pri­la­znim pu­te­vi­ma« do takvih zona, gde oče­ku­je na­i­la­zak be­le ri­be i ba­bu­ške,. A bu­du­ći da je uz to ras­po­lo­že­na za je­lo, sva­ka­ko ima smi­sla po­ju­ri­ti je

Za­vr­šio se mrest štu­ke, ko­ji u na­šim vo­da­ma tra­je ot­pri­li­ke od po­čet­ka fe­bru­a­ra do kra­ja mar­ta (s tim što se u hlad­ni­jim je­ze­ri­ma, po­put Vla­sin­skog, mo­že odu­ži­ti ot­pri­li­ke do sre­di­ne apri­la). Pro­leć­na se­zo­na lo­va štu­ke uvek naj­pre po­či­nje na ka­na­li­ma i ma­njim sta­ja­ći­ca­ma. U nji­ma  se ona iz plit­kih zo­na u ko­ji­ma se mre­sti­la po pra­vi­lu sa­mo ma­lo po­me­ra – do pr­vog od­se­ka (pre­la­za du­bi­ne), gde će po­tra­ži­ti po­zi­ci­ju za za­se­du iz ko­je će la­ko gra­bi­ti be­lu ri­bu ka­da ona kre­ne u te iste pli­ća­ke da bi se tu pa­ri­la i hra­ni­la u pro­leć­nim sun­cem za­gre­ja­noj vo­di.

U PR­VIM DA­NI­MA NA­KON opo­rav­ka od mre­sta, štu­ka se obič­no vr­lo in­ten­ziv­no hra­ni i ta­mo gde je ima u ve­ćem bro­ju mo­že se oče­ki­va­ti mno­go ak­ci­je. Isti­na, naj­pre se uglav­nom ja­vlja­ju sit­ni­je je­din­ke, ali vr­lo br­zo na­kon to­ga mo­gu se oče­ki­va­ti i naj­krup­ni­je ri­be. Za­to sa­da, iako ni­je vre­me za ba­ca­nje naj­ve­ćih va­ra­li­ca, već pre za one sred­nje (pa i ma­nje po me­ri­li­ma ozbilj­nih štu­ka­ro­ša), ne tre­ba ko­ri­sti­ti pre­vi­še la­gan pri­bor.

Štap ori­jen­ta­ci­o­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 60 ili 80 g, du­ži­ne oko 2,4 m, do­bar je iz­bor za lov iz čam­ca, a sa oba­le, ako je te­ren čist, ni 2,7 m ni­je pre­vi­še. Na­rav­no, to ni­su šta­po­vi po­god­ni za džer­ko­va­nje, ali je­su za lov na sko­ro sve dru­ge ve­štač­ke mam­ce upo­tre­blji­ve u ovom pe­ri­o­du (o ko­ji­ma će bi­ti re­či ne­što ka­sni­je). Nji­ma su od­go­va­ra­ju­će sta­ci­o­nar­ne ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 3000 ili 4000 po Shi­ma­nu, sa špul­nom na­pu­nje­nom upre­de­nom stru­nom de­blji­ne od oko 0,16 do 0,25 mm, za­vi­sno od te­re­na i pre­fe­ren­ci­ja ri­bo­lov­ca.

Pred­vez ot­po­ran na kao ži­let oštre štu­ki­ne zu­be je oba­ve­zan, i to du­ži­ne 30-40 cm (a ne­će sme­ta­ti ni ako je ma­lo du­ži, po­go­to­vo ta­mo gde se mo­gu oče­ki­va­ti i ka­pi­tal­ne ri­be) – to  mo­že bi­ti bi­lo če­lič­na ili vol­fram­ska (tung­sen­ska) saj­li­ca či­ja je no­si­vost pri­bli­žna no­si­vo­sti glav­ne stru­ne, bi­lo flu­o­ro­kar­bon, i to ne ta­nji od 0,6 mm.

U ob­zir do­la­ze raz­ne va­ra­li­ce, od kla­sič­nih lep­ti­ra pa i ka­ši­ka (ma­da ih do­sta ri­bo­lo­va­ca sma­tra »pre­spo­rim mam­cem« za pro­le­će), pre­ko spi­ner­bej­to­va i če­ter­bej­to­va, a mo­ji fa­vo­ri­ti su še­do­vi du­gi 12–14 cm (i to oni od me­ke gu­me i ta­ko kon­stru­i­sa­ni da i pri mi­ni­mal­nim br­zi­na­ma po­vla­če­nja iza­zov­no ra­de i te­lom i re­pom). I ne­u­tral­ni i pli­va­ju­ći plit­ko­ro­ne­ći vo­ble­ri, po­go­to­vo oni tvič ti­pa, mo­gu bi­ti ve­o­ma lov­ni, ali mo­ram da pri­znam da ih ne­ra­do ko­ri­stim ta­mo gde ima iole krup­ni­jih ri­ba, jer je če­sto ve­li­ka mu­ka za ri­bo­lov­ca i pat­nja za ri­bu oslo­bo­di­ti je na­kon što joj se du­bo­ko u ždre­lo za­bo­du dve ili tri tro­kra­ke)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 582-)