Mala guma u velikoj reci

Sa pri­bli­ža­va­njem zi­me i sve br­žim hla­đe­njem vo­de mno­ge ri­be po­či­nju da se in­ten­ziv­no hra­ne, ka­ko bi što lak­še pre­ži­ve na­red­nih ne­ko­li­ko me­se­ci i pri­pre­mi­le se za mrest. I gr­ge­či ve­o­ma ak­tiv­no tra­že plen i ko­ri­ste sva­ku pri­li­ku da se do­bro naj­e­du, pa se mo­gu ve­o­ma uspe­šno pe­ca­ti, uko­li­ko na­đe­mo pra­vo me­sto, va­ra­li­cu, vre­me i pre­zen­ta­ci­ju

Na­gli rast po­pu­lar­no­sti naj­lak­ših va­ri­jan­ti va­ra­li­ča­re­nja, ka­ko ši­rom sve­ta, ta­ko i kod nas, za po­sle­di­cu je imao i uve­ća­no in­te­re­so­va­nje za ne­ke de­ce­ni­ja­ma ve­ći­ni ri­bo­lo­va­ca ma­nje za­ni­mlji­ve vr­ste gra­blji­vih ri­ba, po­put ban­da­ra. U Sr­bi­ji, ban­dar se ci­lja­no naj­vi­še lo­vi na aku­mu­la­ci­o­nim je­ze­ri­ma, šljun­ka­ra­ma i ne­kim voj­vo­đan­skim ka­na­li­ma, tj. ta­mo gde je vo­da sta­ja­ća ili sa­svim spo­ro­te­ku­ća (br­ži reč­ni to­ko­vi mu ne od­go­va­ra­ju), a uz to bi­stra, po­što se taj ma­li pre­da­tor u lo­vu i po­tra­zi za ple­nom mno­go osla­nja na vid.

Ali, ma­lo-po­ma­lo, po­ve­ća­va se broj ri­bo­lo­va­ca ko­ji po­ku­ša­va­ju i uspe­va­ju da gr­ge­če lo­ve i na ve­ćim re­ka­ma, a je­dan od ko­le­ga ve­o­ma uspe­šnih u to­me je i Jo­van R. Le­pe­nac, kon­struk­tor ve­o­ma efi­ka­snih vo­ble­ra Bi­ber­če. On je po­sled­njih me­se­ci u ne­ko­li­ko na­vra­ta do­bro pro­la­zio na Du­na­vu kod Be­o­gra­da va­ra­li­ča­re­ći ban­da­ra iz čam­ca sa Jo­va­nom Sto­ja­no­vi­ćem, či­je su kre­a­ci­je – 4 cm du­ge še­do­ve Z-One Slap – tom pri­li­kom is­pro­ba­va­li, a sre­di­nom ok­to­bra imao je ne­ko­li­ko uspe­šnih ri­bo­lo­va sa oba­le, na Adi Hu­ji (ne­ka­da­šnjem reč­nom ostr­vu na­si­pa­njem pre­tvo­re­nim u po­lu­o­str­vo), gde su i na­pra­vlje­ne fo­to­gra­fi­je ko­je vi­di­te uz ovaj tekst.

TO­KOM TIH »OBAL­SKIH« IZ­LA­ZA­KA, po Jo­va­no­vim re­či­ma, po­tvr­di­lo se pra­vi­lo da su ban­da­ri »ri­be se­li­ce«, bu­du­ći da su se na po­te­su du­gom ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra sva­ko­dnev­no pre­me­šta­li čak i ka­da je vo­do­staj stag­ni­rao, tj. ni­su bi­li uvek u isto vre­me na istom me­stu, pa ih je tre­ba­lo tra­ži­ti, a ri­bo­lov je iza­zov­ni­jim či­ni­lo i va­ri­ra­nje vo­do­sta­ja, ko­ji je na­kon po­ra­sta ne­ko­li­ko da­na sva­ko­dnev­no po­pri­lič­no opa­dao, da bi opet stao i za­tim kre­nuo da se po­ve­ća­va. Za­ni­mlji­vo je i da gr­ge­či na opa­da­nje vo­de ni­su re­a­go­va­li po­me­ra­njem ka sre­di­ni re­ke i u du­bi­nu, već su se i ta­da dr­ža­li oba­le i ne­ret­ko ja­vlja­li i u vo­di du­bo­koj ma­nje od me­tra, po­vre­me­no se za va­ra­li­ca­ma di­žu­ći i sa­svim bli­zu po­vr­ši­ne. Je­di­no što je bi­lo sa­svim »škol­ski« je to što su naj­i­zgled­ni­je bi­le po­zi­ci­je na ko­ji­ma vo­da sko­ro da sto­ji, je­dva pri­met­no se vr­tlo­ži (tj. stru­ji uz­vod­no) ili sa­svim spo­ro te­če, iza par­ki­ra­nih šle­po­va, uz pon­to­ne, spla­vo­ve i slič­no.

BU­DU­ĆI DA JE VO­DA UGLAV­NOM bi­la osred­nje pro­vid­no­sti za Du­nav (tj. ne sa­svim bi­stra, ali ni mno­go mut­na), ni­je čud­no što iz­bor de­ko­ra u ve­ći­ni slu­ča­je­va ni­je bio od uti­ca­ja na ulov. Gr­ge­či su uda­ra­li jed­na­ko uče­sta­lo na va­ra­li­ce raz­li­či­tih bo­ja, ali ni­su sva­kog da­na bi­li za­in­te­re­so­va­ni za istu vi­bra­ci­ju; ne­ka­da bi se naj­če­šće za­le­ta­li na še­di­će ili nji­ma slič­ne si­li­kon­ce sa kla­sič­nom rep­nom »pe­čur­kom« ko­ja ži­vah­no ra­di pri vo­đe­nju va­ra­li­ce (go­re­po­me­nu­ti naj­ma­nji Z-One Slap Shad, Ke­i­tech Easy Shi­ner od 5 cm, Crazy Fish Vi­bro Worm itd.), ali ne­ka­da su tra­ži­li »ne­ak­tiv­ne« si­li­kon­ce (kao što su Crazy Fish Tipsy, Crazy Fish Po­la­ris i sl.).

Ka­ko su no­ći i ju­tra sve hlad­ni­ji, mo­glo se oče­ki­va­ti da će u pr­vom de­lu da­na ak­tiv­nost ri­be... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 570-)