Pinkići pored splava

Ne­dav­ni na­gli po­rast ni­voa Sa­ve mno­ge ri­bo­lov­ce na­veo je da pri­vre­me­no od­u­sta­nu od pe­ca­nja na toj re­ci, a dru­gi­ma je pe­ca­nje uči­nio te­škim i ne­u­spe­šnim. Ali uz do­bre in­for­ma­ci­je sa li­ca me­sta, pra­vil­no oda­bra­nu pri­ma­mu i pri­stup naš stal­ni sa­rad­nik na­šao je na­čin da se i u ta­kvim uslo­vi­ma za krat­ko vre­me sa­svim le­po na­pe­ca

Pre ne­ko­li­ko da­na čuo sam se sa Če­dom Sa­va­ti­ćem, vr­snim ri­bo­lov­cem iz Va­lje­va, kog sam pri­u­pi­tao ne­što o pri­bo­ru ko­ji ko­ri­sti, a ko­ji je sli­čan ne­če­mu što tek na­me­ra­vam da ku­pim. Tom pri­li­kom me je pod­se­tio na do­go­vor da čim se za to stek­nu uslo­vi jed­nom za­jed­no pe­ca­mo na Sa­vi, sa nje­go­vog spla­va u Za­bra­nu kod Obre­nov­ca. Ob­ja­snio mi je, me­đu­tim, od­mah da su tre­nut­no na toj po­zi­ci­ji zbog na­do­la­ska vo­de i po­mu­te uslo­vi ne­po­volj­ni za ri­bo­lov, iako bi već ne­kog od na­red­nih vi­ken­da sve mo­glo da do­đe na svo­je me­sto. Dok sam se par da­na ka­sni­je auto­bu­som vra­ćao sa po­sla i zna­ti­želj­no sa mo­sta Ga­ze­la gle­dao u mut­nu Sa­vu (pri­se­ća­ju­ći se tog raz­go­vo­ra), po­zvao me je pri­ja­telj Dra­gan, sa svog spla­va, ko­ji se na­la­zi kod Um­ke, i da ne bih ni tre­nut­ka raz­mi­šljao zbog če­ga me zo­ve, bez oko­li­še­nja re­kao: »Hej Ba­to, sa­mo da ti ja­vim da u sva­kom za­ba­ča­ju imam ri­bu i to to­li­ku da mo­ram me­re­do­vom da je va­dim!«.

»Šta­aa? Pa zar bez me­ne?«, ču­lo je mo­je pi­ta­nje bar po­la put­ni­ka u auto­bu­su (u kom, ina­če, iz pri­stoj­no­sti go­to­vo ni­ka­da ne ko­ri­stim mo­bil­ni). Na­rav­no, na to mo­je (sa­mo)po­zi­va­nje usle­dio je Dra­ga­nov od­go­vor: »Do­la­zi od­mah«.

VEĆ JE BI­LO PO­POD­NE, A DAN pri­met­no kra­ći ne­go sre­di­nom go­di­ne, pa sam od­mah po do­la­sku ku­ći na br­zi­nu uba­cio opre­mu u auto­mo­bil i sa­mo us­put svra­tio kod Ne­ma­nje Da­mja­no­vi­ća u pro­dav­ni­cu Pro Fis­hing na Ču­ka­rič­koj pa­di­ni da ku­pim po­la li­tra cr­vi­ća. Ka­da je čuo da sam kre­nuo na Sa­vu, Ne­ma­nja (ko­ji ni­je sa­mo član re­pre­zen­ta­ci­je ko­ja je ak­tu­el­ni ekip­ni pr­vak sve­ta u pe­ca­nju na plo­vak, već je i iz­u­zet­no is­ku­san i us­pe­šan u slo­bod­nom ri­bo­lo­vu, a Sa­vu oko Be­o­gra­da po­zna­je kao svoj džep) naj­pre je sum­nji­ča­vo za­vr­teo gla­vom. On­da mi je re­kao da je tih da­na obi­la­zio re­ku i da je vo­da pra­vo »ora­nje«, tj. iz­ra­zi­to mut­na, te mi je kao je­di­ni lo­gi­čan iz­bor pri­ma­me za pe­ca­nje na fi­der u toj si­tu­a­ci­ji pre­po­ru­čio Cham­pi­ons Feed Ro­ach Dark, ko­ja je cr­ne bo­je, jer je iz­ve­sno da bi sve­tli­ja hra­na na dnu pra­vi­la ne­pri­rod­ni kon­trast, ko­ji u ta­kvim uslo­vi­ma od­bi­ja ri­bu.

KA­DA SAM STI­GAO NA Dra­ga­nov splav, uve­rio sam se da je go­vo­rio isti­nu, kao i uvek (što na­ma ri­bo­lov­ci­ma, ru­ku na sr­ce, ni­je baš svoj­stve­no) – za­i­sta je va­dio ri­bu za ri­bom, i to uglav­nom šlji­va­re so­lid­ne pro­seč­ne te­ži­ne i uz njih po­ne­ku de­ve­ri­ku. Po­ka­zao mi je, na­i­me, ču­var­ku ko­ja je već bi­la do­bra­no po­pu­nje­na be­lom ri­bom. U nor­mal­nim okol­no­sti­ma na ovom me­stu mam­ce pla­si­ra­mo na da­lji­ni od 30-35 m, ali sa­da je si­tu­a­ci­ja na­la­ga­la dru­ga­či­ji pri­stup, što je moj pri­ja­telj od­mah shva­tio, te je is­prav­no po­stu­pio – zbog sna­ge to­ka i na­do­la­ska mut­ne vo­de za­ba­ci­vao je od sa­mog po­čet­ka pe­ca­nja vr­lo bli­zu ivi­ce spla­va.

JA SAM NAJ­PRE SEO na gor­nji kraj spla­va i za­ba­ci­vao uz­vod­no (ta­ko­đe bli­zu ivi­ce), ka­ko mi je Dra­gan sa­ve­to­vao. Na­rav­no, ni­sam že­leo da pri­ja­te­lju po­re­me­tim već na­pra­vlje­no hra­ni­li­šte (a znam i da mno­gi ri­bo­lov­ci ne vo­le da im bi­lo ko za­ba­cu­je svo­je si­ste­me pre­vi­še bli­zu). Ubr­zo sam po­čeo da do­bi­jam le­pe plo­ti­ce i bo­dor­ke, što je iz­ve­sno bi­la po­sle­di­ca iz­bo­ra hra­ne (»ro­ach« je en­gle­sko ime za bo­dor­ku). Me­đu­tim, mo­je uz­vod­no za­ba­ci­va­nje je zbog ja­kog to­ka ne­mi­nov­no do­vo­di­lo do če­stog upli­ta­nja pred­ve­za oko ostat­ka si­ste­ma, što je bio do­dat­ni pro­blem, uz če­sto ka­če­nje za udi­cu i hra­ni­li­cu lji­ga­ve ma­se ko­ju je reč­na stru­ja no­si­la bli­zu dna (a za ko­ju pret­po­sta­vljam da po­ti­če iz fa­bri­ke kar­to­na na Um­ci, či­ji se is­pust ot­pad­nih vo­da na­la­zi ma­lo uz­vod­no od Dra­ga­no­vog spla­va).

VI­DEV­ŠI KA­KO SE PA­TIM... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 569-)