Čvrkanje u virovima

I iz­ra­zi­to hlad­noj vo­di me­ta­bo­li­zam kle­na je uspo­ren, pa on ni­je za­in­te­re­so­van za ve­li­ku jur­nja­vu za po­ten­ci­jal­nim ple­nom. Ali, ipak se hra­ni i mo­gu­će ga je lo­vi­ti i to ne sa­mo na pri­rod­ne mam­ce, već i na va­ra­li­ce, a pre sve­ga na one ko­je iza­zov­no ra­de i pri naj­spo­ri­jem vo­đe­nju pa ih mo­že­mo du­go dr­ža­ti u vid­nom po­lju gla­va­tog sva­što­je­da.

To­kom zi­me ko­ja se ka­len­dar­ski bli­ži kra­ju, iako je za­pra­vo već ustuk­nu­la pred pro­le­ćem, imao sam sa ne­ko­li­ko pri­ja­te­lja vi­še za­ni­mlji­vih iz­la­za­ka na kle­na u gor­njem to­ku Top­či­der­ske re­ke. Dva ta­kva upi­sa­li smo i u pr­voj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra – pr­vi ka­da su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha u naj­to­pli­jem de­lu da­na po­če­le da se pe­nju iz­nad nu­le te po­sled­nji ve­ći sneg da se la­ga­no ota­pa, a dru­gi se­dam da­na ka­sni­je, ka­da je am­bi­jent već bio ra­no­pro­leć­ni, bu­du­ći da je sneg sa­svim okop­neo. Me­đu­tim, vo­da je i da­lje bi­la vr­lo hlad­na, pa je ri­ba oba pu­ta je­la »mr­lja­vo«, tj. bi­la sla­bo po­kret­na, i ni­je je bi­lo ni­ma­lo la­ko za­in­te­re­so­va­ti za bi­lo ka­kav ve­štač­ki ma­mac, prem­da je uz do­sta upor­no­sti ipak bi­lo uspe­ha.

PO­ŠTO JE NE­KO­LI­KO DA­NA ZA­RE­DOM tem­pe­ra­tu­ra oko po­dne­va do­ba­ci­va­la i do de­se­tak ste­pe­ni, pro­ce­nio sam da je mo­gu­će da se klen ma­lo ak­ti­vi­rao i da bi­smo mo­žda mo­gli da do­bi­je­mo ne­ki ko­mad na va­ra­li­ce, a ne sa­mo na pri­rod­ni ma­mac, tj. na dži­ge­ri­cu, ko­ja je u pe­ri­o­du ja­čih mra­ze­va je­di­na da­va­la kle­na na Top­či­der­ki. Po­zvao sam mog dru­ga Ki­ću i u tri re­či smo se sve do­go­vo­ri­li.

Na­red­nog ju­tra smo pre­tra­ži­va­nje te­re­na po­če­li ta­mo gde je bi­lo naj­i­zve­sni­je da će se ri­ba ja­vi­ti, tj. od du­bljih vi­ro­va sa po­ne­kom ru­pom i pod­lo­ka­nom oba­lom, u ko­ji­ma se klen zi­mi gru­pi­še. Ta­kva me­sta su nam sko­ro re­dov­no da­va­la ulo­ve u po­sled­nje vre­me, a s ob­zi­rom na to da ih u gor­njem to­ku Top­či­der­ske re­ke (ko­ja je tu za­pra­vo vi­še na­lik ve­ćem po­to­ku ne­go ma­loj re­ci) ne­ma mno­go, ni­smo ni ima­li pre­vi­še op­ci­ja na ras­po­la­ga­nju. Sto­ga smo una­pred re­ši­li da sva­ki vir te­melj­no pre­tra­ži­mo i da one ko­ji su bi­li naj­pro­duk­tiv­ni­ji u ra­ni­jim iz­la­sci­ma mak­si­mal­no for­si­ra­mo čak i ako ri­ba ne bu­de u pr­vo vre­me za­in­te­re­so­va­na za na­še va­ra­li­ce.

NI­KA­KVE DI­LE­ME NI­JE BI­LO ni oko pre­zen­ta­ci­je, po mom uve­re­nju dru­gog naj­va­žni­jeg fak­to­ra uspe­ha u zim­skom lo­vu kle­na. Zna­li smo da va­ra­li­ce mo­ra­mo da vo­di­mo što je spo­ri­je mo­gu­će, tj. da ih mak­si­mal­no du­go za­dr­ža­va­mo u vid­nom po­lju i is­pred usta ri­ba ko­je že­li­mo da is­pro­vo­ci­ra­mo na na­pad. Ovog pu­ta smo od­lu­či­li da pro­ba­mo na Ne­ša Lu­res Se­a­bass še­di­će od 4 cm, i to mon­ti­ra­ne na džig udi­ce sa olov­nim gla­vi­ca­ma te­škim sve­ga 0,75 g. Taj ri­bo­li­ki si­li­ko­nac od­li­čan je baš za naj­spo­ri­ju pre­zen­ta­ci­ju, jer i pri la­ga­nom po­vla­če­nju ra­di za­hva­lju­ju­ći či­nje­ni­ci da je na­pra­vljen od ve­o­ma me­ka­ne gu­me i da uz to ima iz­ra­zi­to ta­nak ko­ren re­pa. 

Još pre po­la­ska na vo­du imao sam ose­ćaj da tre­ba da se fo­ku­si­ram na vir ko­ji mi je na plo­vak sva­ki put da­vao ulo­ve to­kom zi­me. Za­to sam od­mah oti­šao do nje­ga i iz ne­ko­li­ko po­ku­ša­ja na­šao po­zi­ci­ju ko­ja mi je omo­gu­ća­va­la naj­bo­lju pre­zen­ta­ci­ju mam­ca i naj­e­fi­ka­sni­je kon­tri­ra­nje u slu­ča­ju na­pa­da, na­kon če­ga sam se dao na pre­tra­ži­va­nje tog ne­ve­li­kog vi­ra.

Za­ba­cio sam niz ma­ti­cu, za­tvo­rio pre­klop­nik, i ka­da sam ose­tio da se stru­na za­te­gla, po­čeo da po­kre­ćem še­di­ća prak­tič­no u me­stu, naj­sit­ni­jim tr­za­ji­ma vr­ha šta­pa ko­je sam mo­gao da pro­iz­ve­dem po­kre­ti­ma zglo­ba ša­ke. La­gao bih ka­da bih re­kao da je to br­zo da­lo re­zul­tat – šta­vi­še, do­sta du­go se ni­je de­ša­va­lo ni­šta, a on­da sam imao par sti­dlji­vih i ne­re­a­li­zo­va­nih na­pa­da, ko­ji su se ma­ni­fe­sto­va­li tek za­te­za­njem naj­lo­na. Ipak, ni­sam od­u­sta­jao i po­sle še­zde­se­tak mi­nu­ta mo­ja upor­nost ko­nač­no je na­gra­đe­na pr­vim ulo­vom da­na. Naj­pre sam do­bio jed­nog le­pog kle­na, za zi­mu ti­pič­ne ble­de bo­je, a ne­du­go za­tim se ri­ba od­jed­nom ak­ti­vi­ra­la i to­kom na­red­nog sa­ta sam ot­pri­li­ke u sva­kom de­se­tom za­ba­ča­ju imao kon­kret­ni­ji na­pad, ta­ko da sam do po­la­ska ku­ći do­bio još ne­ko­li­ko je­din­ki i imao uči­nak čak i iz­nad oče­ki­va­nja! 

NA­RED­NOG VI­KEN­DA sam na Top­či­der­sku re­ku iza­šao sa dru­ga­rom Uro­šem Mi­tro­vi­ćem, kom se pri­klju­čio i nje­gov pri­ja­telj Nem­ke. Zbog na­glog ota­pa­nja sne­ga i gra­đe­vin­skih ra­do­va uz­vod­no od te­re­na na kom smo bi­li, vo­da je bi­la pri­lič­no mut­na, pa je bi­lo lo­gič­no da se opre­de­li­mo za va­ra­li­ce u upa­dlji­vim de­ko­ri­ma. Ja sam na udi­cu sa ote­ža­njem od 0,75 g na­mon­ti­rao 4 cm du­gog Se­a­bass še­di­ća be­le bo­je, na kog sam već na­kon ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja do­bio sto­ti­nak gra­ma te­škog kle­na. Uroš ni­je imao sre­će ovog pu­ta, dok je Nem­ke u na­red­na dva sa­ta upe­cao par sit­nih kle­no­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 553-)