Gde ima mnogo krša u vodi, vrlo često ima i mnogo krupne ribe. Ali na takvim pozicijama po pravilu nema mnogo ribolovaca, jer u šumu prepreka nije lako zabaciti, niti je iz nje lako izvući sistem, a nekmoli ulov. Ali onaj ko nađe pravi pristup može računati na ulove o kojima se na lakšim terenima najčešće samo mašta
Iako sam u duši fideraš i odavno najviše pecam fider tehnikom, uvek pokušavam da nađem malo vremena i za druge vidove ribolova, a pogotovu za lov grabljivica. Predatori su me uvek fascinirali, i zbog svoje agresivnosti i zbog lepote, a lov na njih predstavlja za mene pravu avanturu, čiji je kraj uvek neizvestan.
Deo te avanture je i česta potraga za novim mestima, u kojoj prvo prelazim silne kilometre do vode, da bi tek potom usledila prava akcija – probijanje do nje po nepristupačnoj obali! Iako je to najteži deo posla, pomisao da je moguće naći pravi ribolovački eldorado kada se napokon izađe do reke ili jezera prosto me gura napred, a u trenutku u kom mi se pred očima napokon pojavi mesto koje mi na prvu loptu deluje vrhunski, zaboravim na sve muke. Tako je bilo i na terenu na kom su ostvareni ulovi koje vidite na slikama objavljenim uz ovaj tekst.
Još pre nekoliko godina počeo sam da obilazim reku Brentu, na severu Italije (gde živim), u potrazi za atraktivnim pozicijama za pecanje. Našao sam bio jednu na kojoj smo dobijali lepe ribe, ali ne u kontinuitetu. Na njoj nije bilo »lomova« (krupnog kamenja, potopljenih debala, granja i panjeva itd.) i više je bila pogodna za lov ciprinida (šarana, deverike, »karaša«...) nego za grabljivice, koje su se samo sporadično javljale. Trebalo mi je pravo mesto za predatore, takozvana jazbina, za koju sam mogao da budem siguran da im je stanište preko cele godine, budući da na tom delu reke pouzdano ima velikih somova, štuka i smuđeva.
KADA MI SE POSLE DUŽEG traženja takvo mesto konačno ukazalo pred očima, odmah sam znao da je to – to, jer je već na prvi pogled izgledalo fantastično. Delovi velikih stabala potopljenog drveća prkosno su virili iz tirkizno zelene vode, nagoveštavajući da se u podvodnom lavirintu isprepletanih debala i grana kriju razne nemani. Sondiranje terena pomoću olova vezanog za kraj strune prijatno me je iznenadilo otkrićem da je sa dubinom od 6 m pri vodostaju u tom trenutku – to najdublje mesto u okolini, što je značilo da se krupni predatori skoro sigurno tu zadržavaju i tokom najtoplijih dana. »Prepipavanje« je pokazalo i da je dno prepuno panjeva i raznog loma, čiji se mali deo video na površini, a čistog terena bilo je samo na oko dva kvadratna metra! Pomislio sam da moram pronaći način da pecam na toj lokaciji, na kojoj to deluje skoro nemoguće, jer sam bio ubeđen da mi se kapitalni ulovi smeše ukoliko uspem da smislim neki dobar pristup.
Posle malo analiziranja situacije, shvatio sam da tu zapravo postoje dva problema i jedan način da se onaj drugi reši. Prvi problem bio je kako plasirati kedera u silnom kršu, a da pri tom ne dođe do kačenja nekog dela sistema za prepreku, dok je drugi bio kako izvući zakačenu veliku ribu iz panjeva, tj. kako je sprečiti da se nakon uzimanja mamca dokopa prepreka i potom je odvući od njih, što u svakom slučaju nalaže primenu velike sile, za šta su neophodni veoma jaki štapovi (velike težine bacanja), robusne mašinice, debele strune i snažne udice.
POŠTO SAM PLANIRAO da pecam dubinkom, na kedere, odmah sam pomislio da je najbolje i najlogičnije da podignem mamac što više od dna, pre svega da bih izbegao moguće zapinjanje udice za panjeve, a i da bih imao izvesnu prednost, tj. kakav-takav manevarski prostor u prvim trenucima borbe. (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 532-)
Ribolov - Facebook
Ribolov - YouTube
