Nepredvidivi klovnovi

Ko­li­ko smo sa­mo pu­ta bi­li u si­tu­a­ci­ji da na­kon što smo pro­ba­li sve što nam je pa­lo na pa­met i što smo ima­li pri ru­ci za­klju­či­mo: »Ne vre­di, da­nas ri­ba ne je­de!«. Ne­ka­da taj pro­blem ni­je re­šiv, ali u ne­kim pri­li­ka­ma vre­di uči­ni­ti ne­što o če­mu ma­lo ko raz­mi­šlja i pro­me­ni­ti po­la­zi­šte – ako gra­blji­vi­ca ni­je glad­na, to ne zna­či da ne­će pro­ba­ti da ote­ra ulje­za sa svo­je te­ri­to­ri­je

Ka­da tre­ba br­zo te­sti­ra­ti no­ve va­ra­li­ce ili ne­ki ne­kon­ven­ci­o­na­lan pri­stup lo­vu ma ko­je vr­ste, mo­ra se oti­ći ne­gde gde smo si­gur­ni da ima ri­be. Za­to ni­je ni­ma­lo čud­no što se rad­nja opi­sa­na u ovom tek­stu od­i­gra­la na je­zer­ce­tu Ja­mu­ra u Ba­nat­skom Ka­ra­đor­đe­vu, bez sum­nje jed­noj od štu­kom naj­bo­ga­ti­jih ma­lih sta­ja­ći­ca u Sr­bi­ji, na ko­joj je ove go­di­ne ulo­vlje­no mno­go krup­nih ri­ba (na jed­nom jed­no­dnev­nom tak­mi­če­nju, isti­na u pe­ca­nju na ke­de­ra, uhva­će­no je 59 ko­ma­da, pro­seč­ne te­ži­ne pre­ko 3,5 kg). Ce­le je­se­ni štu­ka je ve­o­ma do­bro ra­di­la na ovoj svo­je­vre­me­no za­pu­šte­noj i u đu­bri­šte pre­tvo­re­noj pe­ska­ri, ko­ju su lo­kal­ni en­tu­zi­ja­sti sre­di­li i po­ri­bi­li, a po­što je re­žim ri­bo­lo­va »uhva­ti i pu­sti«, iz­ve­sno je da su štu­ke i da­lje tu, pa sa­mo tre­ba na­ći na­čin da ih pre­va­ri­mo.

Is­po­sta­vi­lo se, me­đu­tim, da to vi­še ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no, bez ob­zi­ra na ve­li­ku kon­cen­tra­ci­ju ri­be u ovoj ba­ri. Ra­ni­je efi­ka­sni spi­ner­bej­to­vi, ka­ši­ke i ve­li­ki si­li­kon­ci od­jed­nom su gra­blji­vi­ci po­sta­li pot­pu­no ne­za­ni­mlji­vi, a je­dan od ču­va­ra nam je re­kao ka­ko su da bi pro­ba­li da utvr­de šta se de­ša­va po­ku­ša­li i da ulo­ve ne­ku štu­ku na ži­vog ke­de­ra, što je od­sko­ra za­bra­nje­no na ovom re­vi­ru (na kom se pe­ca uz pla­ća­nje dnev­ne do­zvo­le). Re­zul­tat je bio vr­lo sli­čan kao pri va­ra­li­ča­re­nju – štu­ke su, isti­na, uzi­ma­le ri­bi­cu i no­si­le je po ne­ko­li­ko me­ta­ra, ali su je po­tom osta­vlja­le, što je po­tvr­đi­va­lo uti­sak da su zbog pri­bli­ža­va­nja pe­ri­o­da mre­sta pre­sta­le da se hra­ne.

TO JE BIO IZA­ZOV ZA NA­ŠU ma­lu eki­pu »raz­bi­ja­ča mi­to­va«, ka­ko smo se u ša­li na­zva­li. Zo­ran, De­jan i ja od­lu­či­li smo da pro­ba­mo da na de­lu do­ka­že­mo ne­što u šta ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ne ve­ru­je – da je i gra­blji­vi­cu ko­ja ne je­de mo­gu­će upe­ca­ti na pot­pu­no re­gu­la­ran na­čin, tj. udi­com za usta. Go­di­na­ma lo­ve­ći štu­ke po Ta­mi­šu i nje­go­vim raz­li­vi­ma, u vre­me­ni­ma ka­da je te gra­blji­vi­ce bi­lo u iz­o­bi­lju, pri­me­tio sam da u zim­sko do­ba, pred mrest, ova ri­ba pre­sta­ne da uzi­ma kla­sič­ne va­ra­li­ce, a da na­pa­da spo­ro vo­đe­ne ma­le džer­ko­ve i tvi­če­ve, po­seb­no one u dre­ča­vim bo­ja­ma. Pret­po­stav­ka je da se to de­ša­va za­to što štu­ka, pri­pre­ma­ju­ći se za mrest, za­u­zi­ma svo­ju po­zi­ci­ju, obič­no u pli­ćim i za­tra­vlje­nim zo­na­ma, a sva­ku ri­bu ko­ja pri­đe me­stu ko­je je oda­bra­la na­pa­da i te­ra ta­ko što je ugri­ze ili uda­ri nju­škom. Pri­čao sam o to­me sa mno­gim is­ku­snim ko­le­ga­ma i svi su mi re­kli da im se baš u ovom pe­ri­o­du de­ša­va­lo da im štu­ka sa­mo uda­ra ma­mac, ali da ga ne gu­ta.

E, MI SMO SMI­SLI­LI PRI­STUP od kog smo oče­ki­va­li da će nam do­ne­ti bar ne­ki uda­rac, na­kon kog će štu­ka, uz ma­lo sre­će, osta­ti na udi­ci. Ja sam na­pra­vio džer­ko­ve u ob­li­ku ci­ga­re... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 522/3-)