Na sunčanoj strani Morave

Iako je ukup­no uzev neo­bič­no bla­ga, ova zi­ma je u po­je­di­nim de­lo­vi­ma Sr­bi­je ipak »po­ka­za­la zu­be« i do­ne­la gru­pi­sa­nje ve­ći­ne ci­pri­ni­da na ti­pič­nim me­sti­ma na re­ka­ma, na ko­ja on­da na­va­le broj­ni ri­bo­lov­ci. No ni na ri­bom naj­bo­ga­ti­jim po­zi­ci­ja­ma ne mo­že se pe­ca­ti po prin­ci­pu »la­ko će­mo«

Po­što je ja­nu­ar na pod­ruč­ju Kru­šev­ca uglav­nom pro­šao uz tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha is­pod nu­le, to­kom tog me­se­ca ni­sam ni išao na pe­ca­nje. Za­to sam sa ve­li­kim ne­str­plje­njem do­če­kao to­pli­je vre­me u pr­voj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra i is­ko­ri­stio pr­vu pri­li­ku za iz­la­zak na Za­pad­nu Mo­ra­vu u uslo­vi­ma ko­ji su pri­jat­ni­ji za bo­ra­vak na vo­di.

Na­rav­no, kad je reč o te­re­nu, ni­sam se mno­go dvo­u­mio, već sam se opre­de­lio za na­da­le­ko po­zna­ti zi­mov­nik u Tr­ste­ni­ku, jer je po­tes na kom se mo­že pe­ca­ti du­ga­čak, pa ko­li­ko god lju­di da do­đe, uvek se mo­že na­ći ne­ko me­sto van gu­žve i ko­li­ko-to­li­ko uži­va­ti u ri­bo­lo­vu. Ovog pu­ta sam se opre­de­lio za le­vu oba­lu, ko­ja je po pra­vi­lu sla­bi­je po­se­će­na, ali to je ma­nje uti­ca­lo na moj iz­bor od či­nje­ni­ce da je ta stra­na sun­ča­na, a ja sam že­leo ne sa­mo da pro­bam da uhva­tim ne­ku ri­bu, već i da ma­lo uži­vam u pri­jat­nom vre­me­nu i u sun­cu, kog du­go ni­je bi­lo.

NA RE­KU SAM STI­GAO oko se­dam sa­ti i po obi­ča­ju sam naj­pre pr­vo sa mo­sta osmo­trio si­tu­a­ci­ju na obe oba­le i uz­vod­no i niz­vod­no, ka­ko bih vi­deo gde je naj­vi­še ri­bo­lo­va­ca, od­no­sno gde ima ne­što me­sta, ali i gde se ri­ba ja­vlja, jer su te dve stva­ri uvek pre­sud­ne pri mom iz­bo­ru po­zi­ci­je. Baš kao što sam i pret­po­sta­vljao, sva udar­na me­sta na le­voj oba­li Za­pad­ne Mo­ra­ve su bi­la uve­li­ko za­u­ze­ta, ali tu gde sam ja pla­ni­rao da se sme­stim, na de­snoj oba­li, ni­je bi­lo ri­bo­lo­va­ca, a bi­lo je ak­tiv­no­sti ri­be. Uz to je vre­me bi­lo ve­dro, pa sam znao da ću bi­ti na sun­cu, ta­ko da se či­ni­lo da su šan­se da le­po pro­ve­dem dan sa­svim iz­gled­ne.

Ka­ko je tu gde sam hteo da za­ba­cu­jem ma­ti­ca pri­lič­no ja­ka, bi­lo je ja­sno da će mi tre­ba­ti ma­lo ro­bu­sni­ji pri­bor, tj. te­že hra­ni­li­ce i ja­či štap. Za­to sam od­mah na­kon mon­ti­ra­nja sto­li­ce ras­pa­ko­vao For­max Com­pe­ti­tion Su­per­champ Fe­e­der, du­ži­ne 3,9 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 130 g, s ko­jim bez ika­ka­vih pro­ble­ma mo­gu da na po­treb­nu da­lji­nu ba­cam pri­ma­me pu­ne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 80 g. Po­sle to­ga sam za­me­sio svo­ju omi­lje­nu hra­nu za sko­ba­lja – Mi­lo Spe­cial Sa­vet­ta, ko­joj sam do­dao hleb­ne mr­vi­ce i cr­ve.

Ka­ko do­bro znam ovaj te­ren, na kom ne­ma mno­go ka­me­na, una­pred mi je bi­lo ja­sno da ne mo­ram stre­pe­ti od ve­li­kog bro­ja ki­da­nja, pa ni­sam ni son­di­rao dno, već sam po ose­ća­ju oda­brao da­lji­nu za­ba­ci­va­nja, na ko­joj sam oče­ki­vao da će se sko­balj kre­ta­ti i uzi­ma­ti hra­nu, i po­čeo sam sa ri­bo­lo­vom.

ALI U PO­ČET­KU SAM ZA MA­LO po­gre­šio i pe­ca­nje po­čeo na li­ni­ji na ko­joj se ja­vljao sa­mo sit­ni­ji klen. Bi­lo mi je ja­sno da tu po svoj pri­li­ci ne­će bi­ti sko­ba­lja, bar ne ono­li­ko ko­li­ko sam oče­ki­vao, pa sam »iza­šao« ne­što da­lje, u naj­ja­ču ma­ti­cu, što se is­po­sta­vi­lo kao do­bra od­lu­ka, bu­du­ći da sam po­sle sa­mo dve iz­ba­če­ne hra­ni­li­ce imao pr­vi uda­rac, ko­ji mi je do­neo sko­ba­lja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 500-)