Sve se menja, sem bucova

Pra­te­ći tren­do­ve u pro­iz­vod­nji pri­bo­ra i ri­bo­lo­vač­ke na­vi­ke, ko­je se če­sto for­mi­ra­ju u skla­du sa nji­ma, ali i sa­me do­ne­kle na njih uti­ču, ne­ret­ko za­bo­ra­vi­mo da se za­pi­ta­mo šta se de­ša­va sa ri­ba­ma ko­je po­ku­ša­va­mo da ulo­vi­mo, tj. da li se nji­ho­vo po­na­ša­nje me­nja istom br­zi­nom ko­jom se me­nja­ju mam­ci, stru­ne, šta­po­vi...

Sla­vlje­nič­ki 500. broj Ri­bo­lo­va, što je ve­li­ki pod­vig u srp­skoj pu­bli­ci­sti­ci, pri­li­ka je da svi mi ko­ji pra­ti­mo list, na­kon što je pro­te­klo 1000 ne­de­lja ot­ka­ko je po­čeo da iz­la­zi, svo­ja sa­zna­nja pro­ve­ri­mo, si­ste­ma­ti­zu­je­mo, upo­re­di­mo sa tu­đim, još jed­nom raz­me­ni­mo. Bu­du­ći da sam od osni­va­nja Ri­bo­lo­va naj­če­šće pi­sao o lo­vu bu­co­va i de­talj­no pra­tio is­ku­stva dru­gih za­lju­blje­ni­ka u naj­ve­ćeg »bu­ka­dži­ju« i jed­nog od naj­sna­žni­jih bo­ra­ca u na­šim vo­da­ma, za­ni­mlji­vo mi je bi­lo po­gle­da­ti šta se u ovom atrak­tiv­nom vi­du va­ra­li­ča­re­nja pro­me­ni­lo od pr­vog do pet­sto­tog bro­ja. A pro­me­ni­lo se mno­go to­ga, od pri­bo­ra, pre­ko na­ših sa­zna­nja, pa do spo­lja­šnjih okol­no­sti ko­je uti­ču na kva­li­tet ri­bo­lo­va i kvan­ti­tet ulo­va.

PO­ĐI­MO OD OPRE­ME. Sva­ki od ele­me­na­ta pri­bo­ra bu­cov­dži­ja mno­go se pro­me­nio to­kom po­sled­njih 20 go­di­na, a na iz­me­ne su uti­ca­le teh­no­lo­ške ino­va­ci­je, ko­je su pre­o­bli­ko­va­le i ukus ri­bo­lo­va­ca, tj. pe­ca­ro­šku mo­du. Či­ni mi se da te pro­me­ne mo­de ni­su uvek išle na ru­ku kla­sič­nih bu­cov­dži­ja, na­ro­či­to ka­da su šta­po­vi u pi­ta­nju. Ti­pi­čan bu­cov­dži­ja pre 20 go­di­na i da­nas na na­še re­ke za­pra­vo iz­la­zi sa pot­pu­no raz­li­či­tom opre­mom. No­va opre­ma je, na­rav­no, go­to­vo u sve­mu bo­lja, a ši­re­nje kon­ku­ren­ci­je uti­ca­lo je na či­nje­ni­cu da je ne­ret­ko i ce­nom pri­stu­pač­ni­ja ne­go pre.

Šta­po­vi su da­nas pre sve­ga lak­ši ne­go ra­ni­je, a če­sto i kon­stru­i­sa­ni ta­ko da va­ra­li­ce iz­ba­cu­ju da­lje ne­go nji­ho­vi sta­ri kon­ku­ren­ti, što je vr­lo zna­čaj­no u du­go­traj­nom i na­por­nom lo­vu bu­co­va, u ko­jem naj­če­šće mo­ra­mo za­ba­ci­va­ti naj­da­lje što mo­že­mo. Pe­ca­ro­ški tren­do­vi ko­je kod nas uvo­di pre sve­ga naj­po­pu­lar­ni­ji vid blin­ke­ri­sa­nja, a to je lov smu­đa, uti­ca­li su na pro­me­ne i u uku­su bu­cov­dži­ja, ne uvek u nji­ho­vu ko­rist. Sve če­šće vi­đam mla­đe bu­cov­dži­je ka­ko lo­ve pre­o­štrim šta­po­vi­ma, ko­ji svo­ju ide­al­nu pri­me­nu ima­ju u lo­vu smu­đa dži­go­va­njem ili mu­va­njem zbog pre­ci­zno­sti de­tek­ci­je udar­ca i br­zi­ne kon­tre, ali u lo­vu bu­co­va to ni­su pri­o­ri­te­ti – ne ra­ču­na­ju­ći zim­ski ri­bo­lov bu­co­va, uda­rac će­mo ose­ti­ti hte­li to ili ne, po­ne­kad će nam go­to­vo i iz­bi­ti štap iz ru­ku, a kon­tra je ta­da in­stink­tiv­na, sa­mim tim i do­volj­no br­za. Na­rav­no, da­na­šnji do­bri šta­po­vi za lov bu­co­va bo­lji su ne­go ne­ka­da­šnji do­bri, ali je sve te­že na­ći pra­ve pa­ra­bo­li­ke, ko­ji omo­gu­ća­va­ju mak­si­mal­no uži­va­nje u za­ba­ci­va­nju i vo­đe­nju vo­ble­ra, ali i vr­hun­sko za­do­volj­stvo pri za­ma­ra­nju krup­ni­jih pri­me­ra­ka. Oči­to je da se u Sr­bi­ji va­ra­li­čar­ski pa­ra­bo­li­ci sve ma­nje tra­že, mla­đi ri­bo­lov­ci sma­tra­ju ih spo­rim i »glin­dža­vim«, da­kle pre­va­zi­đe­nim, iako su u sve­tu i te ka­ko tra­že­ni za raz­li­či­te vi­do­ve blin­ke­ri­sa­nja.

Ma­ši­ni­ce, ili če­kr­ci, ka­ko ih na­zi­va sta­ri­ja ge­ne­ra­ci­ja, da­nas is­pu­nja­va­ju sve po­tre­be bu­cov­dži­ja čak i ka­da ni­su pre­sku­pe: la­ke, sa špul­na­ma ve­li­kog ka­pa­ci­te­ta, br­zim pre­no­si­ma i pre­ci­znim i po­u­zda­nim koč­ni­ca­ma. U od­no­su na one ko­je smo ko­ri­sti­li pre 20 go­di­na, da­na­šnje su u sva­kom smi­slu u pred­no­sti. Naj­bo­lje su, na­ža­lost, po­sta­le sku­plje ne­go ra­ni­je (npr. pre­sti­žni mo­de­li Shi­ma­na i Da­i­we), ali su pro­seč­ne po­jef­ti­ni­le, za­dr­ža­va­ju­ći i po­bolj­ša­va­ju­ći kva­li­tet. Isto va­ži i za šta­po­ve, pa je či­nje­ni­ca da se bu­cov­dži­ja da­nas mo­že opre­mi­ti od­lič­nom osnov­nom opre­mom za sra­zmer­no ma­nje nov­ca ne­go pre dve de­ce­ni­je.

Mo­žda su naj­ve­ću pro­me­nu u bu­cov­džij­skoj opre­mi do­ži­ve­li naj­lo­ni (mo­no­fi­li) i raz­li­či­te stru­ne (upre­de­ne, sto­plje­ne i sl.), a ino­va­ci­je su nam bi­le ma­hom i te ka­ko do­bro­do­šle. No­si­vost naj­lo­na i iz­dr­žlji­vost na op­te­re­ći­va­nja na čvo­ru su po­ve­ća­ne, ma­nje se »frć­ka­ju« (uvr­ću), a po­je­di­ni i ma­nje is­te­žu. Sa dru­ge stra­ne, kra­će tra­ju ne­go ne­ka­da­šnji. Po­je­di­ni sku­pi ja­pan­ski naj­lo­ni po­či­nju da sa­svim la­ko pu­ca­ju na čvo­ru već po­sle dva-tri me­se­ca ko­ri­šće­nja, što nam kao za pa­kost naj­če­šće po­ka­že kru­pan bu­cov pri udar­cu. Ne­ka­da je, či­ni mi se, bi­lo lak­še sna­ći se u iz­bo­ru do­brih naj­lo­na za lov bu­co­va, tj. zna­li smo šta ku­pu­je­mo. Da­nas je mno­go sku­pih i do­bro upa­ko­va­nih »mač­ki u dža­ku«, tj. ne­ret­ko za mno­go pa­ra do­bi­je­mo sa­svim ma­lo mu­zi­ke. Srp­ske mla­đe bu­cov­dži­je, na­ža­lost, sve ma­nje ko­ri­ste naj­lo­ne čak i u onim si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma su oni ide­al­ni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 500-)