Neverovatni kineski »japanci«

Odav­no smo se uve­ri­li da za ri­bo­lo­vač­ki pri­bor po­ru­čen pre­ko in­ter­ne­ta, kao i za mno­ge dru­ge stva­ri, če­sto va­ži sta­ra iz­re­ka: »Spo­lja gla­dac, a iz­nu­tra ja­dac«. Me­đu­tim, po­sle sa­mo jed­ne pro­be is­po­sta­vi­lo se da bi za opi­si­va­nje »nou ekšn« va­ra­li­ca ko­je je naš sa­rad­nik ne­dav­no »na sle­po« ku­pio po­me­nu­tu mu­drost tre­ba­lo pot­pu­no okre­nu­ti

Ul­tra­la­ki ri­bo­lov je po­sled­njih go­di­na do­ži­veo ve­li­ku eks­pan­zi­ju. Po­ja­vom no­vih teh­no­lo­gi­ja po­sta­lo je mo­gu­će na­pra­vi­ti iz­u­zet­no tan­ke, ose­tlji­ve, la­ke ali ja­ke šta­po­ve. Stru­ne sa ve­li­kom no­si­vo­šću su po­sta­le mno­go ta­nje, a ma­ši­ni­ce la­ke i br­ze... Sve to pra­ti­li su i pro­iz­vo­đa­či ra­znih ve­štač­kih ma­ma­ca, uklju­ču­ju­ći i va­ra­li­ce od me­ke pla­sti­ke. U ne­ku ru­ku je po­sta­la i mo­da da se lo­vi sku­pim ja­pan­skim si­li­kon­ci­ma, iako i u Sr­bi­ji odav­no ima pro­iz­vo­đa­ča vr­lo do­brih ma­lih va­ra­li­ca. Crazy Fish, Ke­i­tech, Sa­ku­ra i još po­ne­ka stra­na rob­na mar­ka po­sta­le su mal­te­ne oba­ve­zne u ku­ti­ja­ma ri­bo­lo­va­ca. Ne­ma tu ni­čeg čud­nog, jer su to od­lič­ne va­ra­li­ce, i ja sam je­dan od onih ko­ji su ima­li mno­go uspe­ha pe­ca­ju­ći na njih, ali sam odav­no na­u­čio da ne tre­ba bi­ti is­klju­čiv i da je da­nas mo­gu­će na­ći lov­ne »gu­mi­ce« vr­lo slič­nih ka­rak­te­ri­sti­ka i po znat­no ni­žim ce­na­ma od onih po ko­ji­ma se pro­da­ju ar­ti­kli naj­zvuč­ni­jih ime­na.

A TO JE NA­RO­ČI­TO VA­ŽNO u ul­tra­lajt ri­bo­lo­vu, jer se ma­lec­ki i tan­ki si­li­kon­ci la­ko ce­pa­ju i ki­da­ju, pa se mo­že de­si­ti da u jed­nom da­nu, ka­da ri­ba ra­di, po­tro­ši­mo i ce­lo pa­ko­va­nje sku­pog Ke­i­tec­ha ili ne­kih dru­gih »mr­da­li­ca«. Zbog to­ga mno­gi tra­ga­ju za jef­ti­ni­jim al­ter­na­ti­va­ma, a ja sam iz istog raz­lo­ga pre ne­ko­li­ko me­se­ci, u vre­me ve­li­kih ras­pro­da­ja na Ali Ex­pres­su, na­le­teo na si­li­kon­ce ko­ji su mi do­bro iz­gle­da­li na ekra­nu, a nu­di­li su se po za­i­sta ne­ve­ro­vat­noj ce­ni – pet pa­ko­va­nja, u pet de­ko­ra, sa po 25 va­ra­li­ca u sva­koj od njih, pla­tio sam ukup­no 2,5 do­la­ra, i to uz bes­plat­no sla­nje. Pla­tio sam i za­bo­ra­vio na to, a se­tio sam se tek pre ne­ko­li­ko da­na, ka­da je pa­ket sti­gao, što je mo­ja su­pru­ga, na­rav­no, pro­pra­ti­la uobi­ča­je­nim ko­men­ta­rom da sam opet ba­cio pa­re na ne­ke glu­po­sti.

Na ke­si­ca­ma je bio sa­mo jed­no­sta­van nat­pis na ki­ne­skom, bez ika­kvog re­klam­nog gla­mu­ra i sli­či­ca. Sa ne­str­plje­njem sam otvo­rio pr­vo pa­ko­va­nje i odu­še­vio se. Sa­vr­še­no iz­li­ve­ni si­li­kon­ci, na­mi­ri­sa­ni, uso­lje­ni u za­štit­noj teč­no­sti i uz sve to ja­ki – pr­vo sam po­ku­šao da ih po­ki­dam, ali su se oni te­gli­li bez pu­ca­nja!?

Spolj­na tem­pe­ra­tu­ra bi­la je is­pod nu­le, pa su ta­mi­ški ru­kav­ci bi­li pod le­dom, i je­di­no me je to spre­či­lo da od­mah ne odem na vo­du da pro­bam no­ve igrač­ke. Na mo­ju ra­dost, kra­jem pro­šle ne­de­lje je po­sle ne­ko­li­ko tmur­nih da­na si­nu­lo sun­ce i led je po­pu­stio, a ja sam po­zvao svog dru­ga Ra­de­ta, lju­bi­te­lja ul­tra­la­kog ri­bo­lo­va, i ubr­zo smo se ob­re­li na jed­nom od ru­ka­va­ca ne­da­le­ko od Opo­va.

O lo­vi­li ban­da­re, pa smo se na­da­li da je po­ne­ki pre­ži­veo na­je­zdu ne­za­si­tih »ri­bo­ter­mi­na­to­ra« sa ma­lim ke­de­ri­ma na udi­ci. Pre­le­po sun­ča­no po­pod­ne, bez da­ška ve­tra, po svoj pri­li­ci je pri­ja­lo ri­bi, jer smo na po­vr­ši­ni vo­de vi­de­li čak i ne­ko­li­ko ma­njih ra­u­ba. Od­mah sam na džig udi­cu ve­li­či­ne 8, sa olov­nom gla­vom od 3 g, mon­ti­rao ne­tom na­ba­vlje­nog dvo­boj­nog »ki­ne­za« sa šljo­ki­ca­ma i špi­ca­stim re­pi­ćem bez »pe­čur­ke«. Ko­ri­stio sam dvo­del­ni šta­pić od 2,15 m, te­ži­ne ba­ca­nja 2–8 g, te ma­lec­ku ma­ši­nu sa upre­de­nom stru­nom de­blji­ne 0,08 mm i flu­o­ro­kar­bon­skim pred­ve­zom de­blji­ne 0,16 mm.

Sve je, da­kle, bi­lo ka­ko tre­ba, tj. ka­ko ne­pi­sa­na pra­vi­la ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nja na­la­žu, pa je osta­lo sa­mo da se na­dam da će ban­da­ri bi­ti sprem­ni da »sa­ra­đu­ju«. Po­što ni­sam ra­ni­je pe­cao na ta­kav mo­del si­li­kon­ca, već na slič­ne Da­i­wi­ne, ko­ji ipak ima­ju ma­lu rep­nu »pe­čur­ku«, pro­ce­nio sam da će ipak bi­ti neo­p­hod­no da va­ra­li­ci udah­nem do­dat­nu ži­vost po­kre­ti­ma zglo­ba ša­ke, do­volj­nim za krat­ka po­me­ra­nja vr­ha šta­pa.

ZA­BA­CIO SAM DA­LE­KO, čak pod dru­gu oba­lu, pu­stio va­ra­li­cu da po­to­ne do dna, a on­da je po­di­gao sa par krat­kih tr­za­ja i ma­lo na­mo­tao stru­nu. Po­na­vljao sam to dok ni­je sti­gla ne­gde do po­lo­vi­ne ru­kav­ca, gde sam u pro­pa­da­nju mam­ca imao pr­vi uda­rac i ri­bu na šta­pu. Po­mi­slio sam da je po­ne­ki ban­dar ipak us­peo da pre­tek­ne, a po ot­po­ru ko­ji sam ose­ćao pro­ce­nio sam da je ovaj čak i po­ve­li­ki, ta­ko da sam uži­vao u tr­za­ji­ma i sa­vi­ja­nju ose­tlji­vog šta­pi­ća. Ali na po­vr­ši­ni se po­sle krat­kog za­ma­ra­nja ni­je po­ja­vio kru­pan ban­dar, već smu­đa­rak od oko 30 cm. I ra­ni­je sam lo­vio ta­kve u ru­kav­ci­ma to­kom zi­me, pa se ni­sam iz­ne­na­dio. Vra­tio sam ga i na­sta­vio sa za­ba­ci­va­njem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 499-)