Tapkanje u mestu

Ve­li­ke gr­ge­če ni­je la­ko lo­vi­ti ni u jed­nom de­lu se­zo­ne, a po­go­to­vo ne sa­da, ka­da su vo­de iz­ra­zi­to hlad­ne, sit­na ri­ba gru­pi­sa­na, a da­ni krat­ki, pa se i ovaj gra­blji­vac ne kre­će mno­go i ni­je ras­po­lo­žen za jur­nja­vu za po­ten­ci­jal­nim ple­nom. No ima onih ko­ji naj­vi­še vo­le da lo­ve te pru­ga­ste pro­ždr­ljiv­ce baš u ovom pe­ri­o­du, ka­da je po­treb­no vo­di­ti mno­go ra­ču­na i o na­iz­gled naj­sit­ni­jim spo­red­nim de­ta­lji­ma

Do­la­zak zi­me i ni­skih tem­pe­ra­tu­ra za me­ne sva­ke go­di­ne ozna­ča­va po­če­tak pra­ve se­zo­ne pe­ca­nja gr­ge­ča, i to onih krup­nih (tzv. de­be­lja­ne­ra). Iako je gr­geč, kao i ve­ći­na dru­gih ri­ba, znat­no ak­tiv­ni­ji u to­pli­jem de­lu go­di­ne, pe­ca­nje ove ri­be na va­ra­li­cu to­kom naj­hlad­ni­jih me­se­ci za me­ne ima po­seb­nu čar. Omi­lje­na vo­da za ovaj vid ri­bo­lo­va mi je Sav­sko je­ze­ro (Ada Ci­gan­li­ja), ko­ja mi je ujed­no naj­bli­ža, bu­du­ći da mi grad­skim pre­vo­zom do nje ne tre­ba vi­še od po­la sa­ta.

Vo­do­staj da­le­ko naj­po­pu­lar­ni­je i naj­po­zna­ti­je be­o­grad­ske aku­mu­la­ci­je se zi­mi ve­štač­ki oba­ra i znat­no je ni­ži ne­go u ostat­ku go­di­ne. Baš zbog ta­kvog vo­do­sta­ja po­sta­ju nam do­stup­na i naj­du­blja me­sta u je­ze­ru, po­do­sta od­mak­nu­ta od oba­le, ona na ko­ji­ma se ri­ba u ovo do­ba i na­la­zi. Sa­da je ukup­na vo­de­na po­vr­ši­na Ade Ci­gan­li­je ma­lo ma­nja, pa mo­že­mo da u zo­nu u ko­joj se ban­da­ri za­dr­ža­va­ju do­ba­ci­mo ma­le si­li­kon­ske va­ra­li­ce na ko­je ih lo­vi­mo, na­rav­no uz upo­tre­bu naj­ta­njih mo­gu­ćih stru­na i šta­po­va od­go­va­ra­ju­će sna­ge.

JOŠ JED­NA DO­BRA stvar ko­ju nam do­no­se ni­zak vo­do­staj i ma­la tem­pe­ra­tu­ra vo­de je to što vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja, ko­je u to­pli­jem de­lu go­di­ne ima mno­go i vr­lo je gu­sta, sa­da tru­li i pro­re­đu­je se, što nam znat­no olak­ša­va pla­si­ra­nje va­ra­li­ca i nji­ho­vo vo­đe­nje, a po­go­to­vo va­đe­nje ri­be.

Za ovaj ri­bo­lov, ko­ji iz­i­sku­je naj­fi­ni­je mo­gu­će pre­zen­ta­ci­je, naj­ra­di­je ko­ri­stim či­bu­ra­ške i flek­si-džig gla­ve (te­ži­ne 6–8 g), tj. si­stem sa olov­nim ute­gom la­ba­vom ve­zom spo­je­nim sa udi­com na ko­joj je ma­la si­li­kon­ska va­ra­li­ca, jer ta­kva mon­ta­ža (baš kao i drop-šot, na ko­ji ta­ko­đe uspe­šno i ra­do lo­vim) omo­gu­ća­va da ve­štač­ki ma­mac iza­zov­no ra­di i pri naj­spo­ri­jem vo­đe­nju, kao i dok to­ne ka dnu.

Pri­bor mo­ra bi­ti prak­tič­no naj­fi­ni­ji mo­gu­ći da bi­smo la­ga­ne si­ste­me iz­ba­ci­li na da­lji­nu od 40  m, a ne­ka­da i vi­še. Ja u po­sled­nje vre­me ko­ri­stim štap Fil Fis­hing Sha­dow, du­ži­ne 2,4 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 15 g, te ma­lu ma­ši­ni­cu sa upre­de­nom stru­nom Da­i­wa J-Braid, de­blji­ne 0,07 mm, ko­ja za­hva­lju­ju­ći glat­ko­ći i svom ma­lom preč­ni­ku ne pra­vi go­to­vo ni­ka­kav ot­por pri­li­kom sle­ta­nja sa špul­ne i pro­la­ska kroz vo­đi­ce.

TEH­NI­KA VO­ĐE­NJA va­ra­li­ce je ma­lo dru­ga­či­ja od kla­sič­nog dži­go­va­nja. Na­i­me, ri­ba je zi­mi ve­o­ma uspo­re­na, tj. ni­je uop­šte za­in­te­re­so­va­na za jur­nja­vu za ple­nom, pa je po­treb­no što du­že za­dr­ža­ti va­ra­li­cu u nje­noj bli­zi­ni ka­ko bi se gra­blji­vi­ca even­tu­al­no od­lu­či­la da je po­ku­pi. Po pa­du va­ra­li­ce na dno po­či­njem sa po­vla­če­njem, tj. sa dži­go­va­njem, ali na na­čin ko­ji se ve­o­ma raz­li­ku­je od pri­stu­pa ti­pič­nog u si­tu­a­ci­ja­ma kad je vo­da to­pli­ja. Uobi­ča­je­ne sko­ko­ve, du­ge po ne­ko­li­ko de­se­ti­na cen­ti­me­ta­ra, sa­da za­me­nju­ju sa­svim ma­li, od ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra, a o br­zom po­vla­če­nju ne tre­ba ni raz­mi­šlja­ti. Va­ra­li­cu po­sle sva­kog po­kre­ta­nja va­lja osta­vi­ti ne­ko­li­ko se­kun­di u me­stu, ta­ko da je­dan za­ba­čaj mo­že da tra­je i pet do se­dam mi­nu­ta, ko­li­ko naj­če­šće pri­vla­čim džig sa da­lji­ne od če­tr­de­se­tak me­ta­ra do oba­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 499-)