Udice, hranilice i kopčice

U dru­gom de­lu svog mi­ni-felj­to­na naš eks­pret za mo­der­ni ri­bo­lov šta­po­vi­ma ose­tlji­vih pu­nih vr­ho­va i je­dan od do­a­je­na fi­de­ra u Sr­bi­ji pred­sta­vlja tri elementa sit­nog pri­bo­ra bez ko­jih je ovaj vid ri­bo­lo­va ne­mo­guć i od či­jeg kva­li­te­ta uspeh ve­o­ma če­sto pre­sud­no za­vi­si

Ka­da sam to­kom ne­dav­nog raz­go­vo­ra sa jed­nim ve­li­kim pri­ja­te­ljem i ko­le­gom iz­ja­vio da ni sam ne znam ko­joj ge­ne­ra­ci­ji ri­bo­lo­va­ca pri­pa­dam, jer još ni­sam star, ali ni­sam baš ni ta­ko mlad, on mi je po­sta­vio sa­mo jed­no pi­ta­nje: »Da li si pe­cao na sa­vi­je­nu špe­na­dlu?«. Ka­da sam od­go­vo­rio po­tvrd­no, na­sme­jao se i pre­su­dio da upr­kos to­me što mi je pri­stup mo­de­ran ipak pri­pa­dam sta­ri­joj ge­ne­ra­ci­ji ri­bo­lo­va­ca. A to­ga sam se se­tio ka­da su u ovom mi­ni-felj­to­nu (za­po­če­tom u pro­šlom bro­ju), u kom ob­ra­đu­jem de­lo­ve fi­der pri­bo­ra ko­ji su na me­ne osta­vi­li naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji uti­sak u po­sled­njih de­se­tak go­di­na, na red do­šle, na­rav­no...

UDI­CE. Naj­sit­ni­ji deo pri­bo­ra ujed­no je za sko­ro sve ri­bo­lov­ce i naj­pro­ble­ma­tič­ni­ji, jer od nje­ga naj­vi­še za­vi­si­mo, a ni­je uvek la­ko iza­bra­ti mo­del ko­ji će bi­ti naj­bo­lji, čak i na vo­da­ma ko­je od­lič­no po­zna­je­mo. I ja se če­sto na­đem u ne­do­u­mi­ci, na­ro­či­to on­da kad iza­đem na »rod­nu« Adu Ci­gan­li­ju, ili kad lo­vim ša­ra­na, ali i u slu­ča­ju ka­da pe­cam sit­nu ri­bu – bi­lo za­to što po­sto­ji mo­guć­nost ja­vlja­nja one znat­no krup­ni­je, bi­lo za­to što se sme­nju­ju to­tal­no raz­li­či­te vr­ste be­le, od be­o­vi­ce, pre­ko bo­dor­ke do de­ve­ri­ke. Ipak, to­kom ni­za go­di­na i na­kon ogrom­nog bro­ja is­pro­ba­nih mo­de­la, ne­ki su se iz­dvo­ji­li kao fa­vo­ri­ti i po­je­di­ne od njih do ko­jih se mo­že do­ći i da­lje ko­ri­stim.

Na pr­vom me­stu to je udi­ca ko­ju sam naj­vi­še ko­ri­stio to­kom svo­je tak­mi­čar­ske ka­ri­je­re (i u plov­ku i u fi­de­ru) – Ga­ma­kat­su 1050N. U si­tu­a­ci­ja­ma ka­da sam lo­vio sit­nu be­lu ri­bu, ko­ri­stio sam je naj­če­šće u ve­li­či­ni 19, za­tim 20 i 22 i po­ne­kad 18. To je kla­sič­na »kri­stal­ka«, sa iz­du­že­nim vra­tom, sred­nje sna­žnim vr­hom i sred­nje ve­li­kim je­zič­kom, ide­al­na za sit­nu ri­bu, ka­da se lo­vi ma­lim mam­ci­ma, a ve­o­ma do­bro pod­no­si du­go i in­ten­ziv­no ko­ri­šće­nje, što je po­seb­no va­žno u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu. Me­đu­tim, krup­ni pri­mer­ci je la­ko po­lo­me – čak i de­ve­ri­ka, ko­ja ni­je na­ro­či­to ve­li­ki bo­rac. Je­di­na joj je ma­na, po mom mi­šlje­nju, ni­klo­va­ni fi­niš, jer sam ube­đen da bi u bron­za­noj va­ri­jan­ti bi­la mno­go efi­ka­sni­ja. Slič­na njoj je Dren­nan Po­le Ma­ster, za ni­jan­su fi­ni­ja udi­ca u bron­za­nom fi­ni­šu, sa ko­jom sam ta­ko­đe ve­o­ma le­po pe­cao, po­go­to­vo sit­ni­je de­ve­ri­ke. Od mo­de­la »kri­stal« ob­li­ka po­vre­me­no sam ko­ri­stio i Sa­sa­me Fa­na­tic Pro (dug vrat, usko gr­lo, ja­ko tan­ka ži­ca) i VMC 7001.

Udi­ce »ra­und bend« ob­li­ka (tj. okru­glog lu­ka), uop­šte­no go­vo­re­ći, naj­o­mi­lje­ni­je su mi za sko­ro sve va­ri­jan­te ri­bo­lo­va (sem lo­va naj­krup­ni­jih ri­ba). U toj ka­te­go­ri­ji ube­dlji­vo naj­bo­lja udi­ca ko­ju sam do sa­da upo­tre­blja­vao je Sen­sas 3405, ko­ja je škol­ski pri­mer ide­al­nog od­no­sa ši­ri­ne lu­ka i du­ži­ne vra­ta. Na­pra­vlje­na je od ma­lo ja­če ži­ce od ve­ći­ne dru­gih mo­de­la tog ti­pa i ima iz­ra­že­ni­ji je­zi­čak. Mo­že da no­si za­vid­nu ko­li­či­nu ma­ma­ca i, na­rav­no, ve­o­ma je ot­por­na i po­u­zda­na i u naj­ma­njim ve­li­či­na­ma, čak i ka­da na nju do­đe ne­ka krup­ni­ja ri­ba. Cr­ne je bo­je, pa ni­je upa­dlji­va i  od­lič­na je za pe­ca­nje tam­ni­jim mam­ci­ma, kao što su obo­je­ni cr­vi, ka­ste­ri (ča­u­re), ko­ma­di­ći gli­ste ili ce­le ma­le gli­ste, kao i zr­na ku­va­ne ko­no­plje, ali i pše­ni­ce. Ko­ri­stio sam (a ko­ri­stim i da­lje) raz­li­či­te ve­li­či­ne, za­vi­sno od uslo­va, ali uglav­nom 17, 18 i 19... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 499-)