Popodnevna površinska rapsodija

Ve­štač­kim mam­ci­ma ko­ji se vo­de po sa­moj po­vr­ši­ni na na­šim se vo­da­ma naj­če­šće lo­ve štu­ka, bas i bu­cov, a mno­go re­đe osta­li pre­da­to­ri, pa ta­kve va­ra­li­ce ma­lo ko uop­šte po­mi­šlja da po­ne­se na re­vi­re u ko­ji­ma pre­o­vla­đu­ju gr­geč i klen. Tekst ko­ji je pred va­ma vr­lo uver­lji­vo po­ka­zu­je da je ta­kav pri­stup vr­lo po­gre­šan

Po za­vr­šet­ku se­zo­ne ri­bo­lo­va me­ni omi­lje­ne po­toč­ne pa­strm­ke, u ve­li­koj me­ri se po­sve­ću­jem lo­vu kle­na i gr­ge­ča ul­tra­la­kim va­ra­li­ča­re­njem. To me je po­čet­kom ok­to­bra od­ve­lo na Za­pad­nu Mo­ra­vu, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Kru­šev­ca, gde sam pr­ven­stve­no pla­ni­rao da po­tra­žim kle­na, i to pre sve­ga na br­za­ci­ma i pre­li­vi­ma iz­nad njih, jer sam pret­po­sta­vljao da se on i da­lje na­la­zi na ta­kvim me­sti­ma, na ko­ji­ma je bio i u pret­hod­nom pe­ri­o­du.

Me­đu­tim, sti­gav­ši do Mo­ra­ve, vi­dim da ni­je bi­stra, tj. da ima pr­lja­vo bra­on­ka­stu bo­ju.

PR­VI SAT PR­O­ŠAO MI je u po­ku­ša­ji­ma da pre­va­rim ne­kog kle­na na lep­ti­ra, ko­ji bi svo­jim ble­ska­njem tre­ba­lo da is­pro­vo­ci­ra ri­bu u toj vo­di ma­le pr­o­vid­no­sti, ali u to­me ni­sam imao zna­čaj­ni­jeg uspe­ha – do­bio sam tek ne­ko­li­ko ve­o­ma sit­nih je­din­ki za še­zde­se­tak mi­nu­ta upor­nog ba­ca­nja i če­šlja­nja svih slo­je­va vo­de, što je već bi­lo sa­svim do­volj­no da za­klju­čim da ne­ma smi­sla na­sta­vlja­ti ri­bo­lov na ovaj na­čin.

Re­šio sam ta­da da se sa Mo­ra­ve pre­me­stim na obli­žnji ru­ka­vac tj. oto­ku, na ko­joj sam ra­ni­jih go­di­na če­sto do­bro pr­o­la­zio i uhva­tio i ne­ke krup­ne štu­ke. Pri­la­ze­ći joj, naj­pre sam uočio da je zbog ni­skog vo­do­sta­ja re­ke je­dva po­ve­za­na sa glav­nim to­kom Mo­ra­ve, te da je iz­ra­zi­to plit­ka i pu­na tra­ve, što ni­je de­lo­va­lo ni­ma­lo do­bro; šta­vi­še, pi­tao sam se ima li tu tre­nut­no ika­kve ri­be. Ali ka­da sam sti­gao do sa­mog ru­kav­ca, uz po­moć po­la­ri­za­ci­o­nih na­o­ča­ra pri­me­tio sam ne­ko­li­ko le­pih kle­no­va ka­ko kr­sta­re is­pod sa­me po­vr­ši­ne sa­svim mir­ne vo­de, ne­po­sred­no uz rub tra­ve. Br­zo sam za­ba­cio »mi­kro­lep­ti­ra« ve­li­či­ne 000, u na­di da ću us­pe­ti da pre­va­rim bar jed­nog od njih, ali vo­da je u oto­ci bi­la to­li­ko ni­ska da je čak i mi­ni­ja­tur­ni spi­ner, te­žak ma­nje od gra­ma, sva­ki put br­zo ka­čio tra­vu i al­ge, ko­jih je bi­lo u iz­o­bi­lju.

SHVA­TIV­ŠI DA JE NE­IZ­VO­DLJI­VO ba­ca­ti bi­lo ko­ji ma­mac ko­ji ide ma­kar i de­se­tak cen­ti­me­ta­ra is­pod po­vr­ši­ne, re­šio sam da na mi­kro­kop­ču oka­čim ma­li po­vr­ši­nac – »za­ru« Te­tra Works Yura­pen, ja­pan­skog pr­o­iz­vo­đa­ča Duo, du­gu 48 mm i te­šku 2,5 g. Zbog svo­je aero­di­na­mič­no­sti, po­kret­nih ku­gli­ca unu­tar sa­me va­ra­li­ce (ko­je joj da­ju ide­a­lan ba­lans i pri za­ba­ci­va­nju i pri vo­đe­nju), te pri­stoj­ne te­ži­ne za svo­ju ve­li­či­nu, mo­gao sam da je do­volj­no da­le­ko ba­cim ne pri­la­ze­ći do ma­le i bi­stre vo­de, što je bi­lo ve­o­ma bit­no ka­ko bih što ma­nje pla­šio ri­bu.

Us­peo sam da za­ba­cim na sam rub tra­ve, gde sam uočio par le­pih »gla­vo­nja«, i od­mah po pa­du »za­ri­ce« na po­vr­ši­nu imao na­pad, ali ri­ba ko­ja je iz­le­te­la iz vo­de pr­o­ma­ši­la je va­ra­li­cu. Smi­re­no sam na­sta­vio da vo­dim po­vr­šin­ca la­ga­nim tr­za­ji­ma vr­ha šta­pa, i na­kon sa­mo par ka­rak­te­ri­stič­nih ot­klo­na »za­re« u stra­nu ose­tio do­bar uda­rac i ri­bu na svom va­ra­li­čar­cu. Pa­žlji­vo sam je za­ma­rao, na­sto­je­ći da je spro­ve­dem kr­oz ne­ke ru­pe u tra­vi... (-Ceo tekst mo­že­te pr­o­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 491-)