Babe sa kasnim paljenjem

Od pre­nam­no­že­ne i do­sad­ne ri­be, ko­ja se če­sto hva­ta su­vi­še la­ko da bi bi­la in­te­re­sant­na iole am­bi­ci­o­zni­jim i ve­šti­jim ri­bo­lov­ci­ma, ba­bu­ška je na mno­gim vo­da­ma po­sta­la pri­želj­ki­va­ni ulov, po­go­to­vo ka­da je iole krup­ni­ja. Na Bo­van­skom je­ze­ru se ove je­se­ni du­go če­ka­lo da pro­ra­di

Ce­log le­ta ni­vo Bo­van­skog je­ze­ra bio je vi­sok, a dru­ga­ri ko­ji su upor­no po­ku­ša­va­li da pe­ca­ju ba­bu­šku na pli­ćem uliv­nom de­lu je­ze­ra ni­su ima­li uspe­ha. Nji­ho­ve ulo­ve su či­ni­li is­klju­či­vo cver­gla­ni, ko­ji­ma ta plit­ka i to­pla vo­da naj­vi­še i od­go­va­ra. I ja sam ta­da re­dov­no od­la­zio na ovu od Ni­ša pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nu aku­mu­la­ci­ju, a ka­ko bih iz­be­gao bo­dlji­ka­vu na­past, lo­vio sam na sre­di­šnjem i naj­du­bljem de­lu je­ze­ra, te sam u ve­li­koj du­bi­ni, uglav­nom na plo­vak, do­bi­jao le­pe žu­to­o­ke (bo­dor­ke) i de­ve­ri­ke, na ku­va­no ži­to i še­će­rac. Ka­da sam kam­po­vao iz­nad glav­ne je­zer­ske pla­že kod se­la Bo­van, la­kim fi­der kom­ple­tom sam pe­cao na tak­mi­čar­skoj sta­zi i na cr­vi­će hva­tao ma­nje de­ve­ri­ke, ko­je sam od­re­da vra­ćao u je­ze­ro. 

SA PO­ČET­KOM JE­SE­NI, zbog is­pu­šta­nja vo­de, ni­vo je­ze­ra je po­čeo da opa­da i ko­nač­no je do­šao do let­njeg pro­se­ka, pa sam po­mi­slio da je sti­glo pra­vo vre­me da odem na dvo­dnev­no kam­po­va­nje na tru­ba­re­vač­koj stra­ni i po­ku­šam da ulo­vim ne­ku ba­bu­šku. Pr­vog vi­ken­da u ok­to­bru sam na je­ze­ro do­šao u su­bo­tu po pod­ne i na tom de­lu oba­le gde sam pla­ni­rao da kam­pu­jem za­te­kao tro­ji­cu sta­ri­jih ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su pe­ca­li kra­ćim pe­tlja­ši­ma i sa stra­ne ima­li za­ba­če­ne šta­po­ve za štu­ku sa »ba­le­ri­na­ma« i ku­plje­nim ke­de­ri­ma. Oni su se baš do­bro ra­ši­ri­li na ce­lom tom po­te­su, za­u­zev­ši ve­li­ki deo pri­stu­pač­ne oba­le. Ka­ko ni­sam hteo da se sva­đam s nji­ma, po­me­rio sam se skroz ule­vo, po­zdra­vio ih i pi­tao o ra­du ri­be, na šta su se oni po­ža­li­li, re­kav­ši da lo­ve sa­mo cver­gla­na.

Pr­vo­bit­no sam hteo da pe­cam na dva fi­de­ra, ali po­što sam vi­deo da is­pod sa­me po­vr­ši­ne još ima do­sta tra­ve, iako je bi­lo evi­dent­no da je po­če­la po­la­ko da se po­vla­či, uzeo sam tre­ći, re­zer­vni i ne­što ja­či, ne bih li pre­tra­žio pod­ruč­je is­pred se­be, tj. »ison­di­rao« dno, pre ne­go što poč­nem sa pe­ca­njem.

Taj deo je­ze­ra je do­sta pli­tak, a ujed­no za­tra­vljen, pa mi je tre­ba­lo ne­što vi­še vre­me­na da pro­na­đem me­sto ko­je je či­sto i du­bo­ko. Sa po­čet­ne da­lji­ne od 30 m sti­gao sam na uda­lje­nost od 45 m, gde sam na­šao lep pla­to bez tra­ve, pa sam za­ka­čio naj­lon za lajn-klip i pro­na­šao ori­jen­tir na su­prot­noj oba­li – jed­nu ve­ću vr­bu sve­tli­jeg li­šća od onog na okol­nom dr­ve­ću.

Po­me­nu­tim ja­čim šta­pom, uz upo­tre­bu ve­ćih AS hra­ni­li­ca, do­bro sam na­hra­nio me­sto, ba­ca­ju­ći pet­na­e­stak mi­nu­ta »spod-miks« sa­či­njen od ku­pov­nog zr­ne­vlja AS Ba­its (ku­va­nog ku­ku­ru­za i obo­je­nog i aro­ma­ti­zo­va­nog ži­ta) i ve­će ko­li­či­ne ku­va­nog ži­ta, ko­je sam kod ku­će spre­mio i na kra­ju ku­va­nja mu do­dao po­la ke­se mle­ve­ne ko­no­plje fir­me Gol­den Fish.

PO­TOM SAM SE BA­CIO NA ras­kla­pa­nje ša­to­ra i pri­pre­ma­nje kam­pa i oko­li­ne za noć­ni ri­bo­lov, a ka­da sam to za­vr­šio, još jed­nom sam obil­ni­je do­hra­nio iza­bra­nu po­zi­ci­ju spod-mik­som. Za­tim sam na oba­li na ona dru­ga dva šta­pa raz­me­rio naj­lo­ne na istu da­lji­nu kao na tre­ćem, po­sta­vio sto­li­cu, po­moć­ni sto­čić za hra­nu i pri­bor, na­me­stio tri­pod i bez žur­be ot­po­čeo s ri­bo­lo­vom. Na­mer­no sam tri­pod na­me­stio ta­ko da bu­de u vi­šem po­lo­ža­ju, jer je do tač­ke u ko­ju sam pla­si­rao ma­mac u vo­di bi­lo ne­ko­li­ko po­ja­se­va tra­ve, a na udi­ce na oba fi­de­ra sa ko­ji­ma sam po­čeo pe­ca­nje ka­čio sam po dva zr­na ku­va­nog ži­ta jer je to je­di­ni ma­mac ko­ji bo­van­ski cver­glan ne uzi­ma.

PRET­PO­STA­VLJAO SAM DA ĆU MO­RA­TI da ma­lo du­že če­kam na uda­rac, ali se to če­ka­nje baš odu­ži­lo, pa sam vi­še pu­ta va­dio si­ste­me iz vo­de, i ka­da sam uvi­deo da su zr­na ži­ta sve vre­me sta­ja­la ne­tak­nu­ta, uzeo sam štap za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje i po­čeo da za­ba­cu­jem le­vo i de­sno od fi­de­ra. Na vo­ble­re ni­sam imao udar­ce, ali sam za­to na ma­le­nog lep­ti­ra do­bio tri štu­ki­ce i sva­ku sam od­mah vra­tio u vo­du.

Na­kon dva­de­se­tak mi­nu­ta sam se vra­tio fi­de­ri­sa­nju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 491-)