Eki­pa na­ših vr­snih ba­so­lo­va­ca za­pu­ti­la se ovog pro­le­ća na oko 500 km dug put iz Ku­le do Opu­ze­na ka­ko bi se opro­ba­la u lo­vu ve­li­ko­u­stog ba­sa na te­re­ni­ma bli­zu ušća Ne­re­tve u mo­re, ko­ji­ma po bo­gat­stvu tom ri­bom i pro­seč­noj lov­noj ve­li­či­ni te­ško da ima prem­ca na na­šem kon­ti­nen­tu

Ne­ko­li­ko go­di­na mi je Pa­vle Li­ko, moj brat i ko­le­ga po šta­pu iz Srp­ske bas li­ge, pra­vio za­zu­bi­ce, sa us­hi­će­njem mi pre­pri­ča­va­ju­ći do­go­dov­šti­ne i po­ka­zu­ju­ći fo­to­gra­fi­je i vi­deo-za­pi­se ko­je je pra­vio lo­ve­ći ba­sa u Hr­vat­skoj, tač­ni­je u do­li­ni re­ke Ne­re­tve, na te­ri­to­ri­ji Du­bro­vač­ko-ne­re­tvan­ske žu­pa­ni­je. U del­tu Ne­re­tve ve­li­ko­u­sti bas je unet pre do­sta go­di­na, ali je sti­ca­jem okol­no­sti re­la­tiv­no sko­ro po­sta­lo ši­re po­zna­to da se tu ve­o­ma do­bro pri­mio, tj. da ga ima ne­ve­ro­vat­no mno­go i da uz to do­sti­že za evrop­ske pri­li­ke za­vid­ne te­ži­ne, ta­ko da ovaj te­ren s raz­lo­gom va­ži za naj­bo­lji za lov ba­sa na na­šem kon­ti­nen­tu, što upu­će­ni­ma ne­dvo­smi­sle­no po­ka­zu­ju i re­zul­ta­ti tak­mi­če­nja u okvi­ru HKPG (Hr­vat­ske li­ge pa­strv­skog gr­ge­ča), ko­ja se tu u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na re­dov­no odr­ža­va­ju, a o ka­kvi­ma mi u Sr­bi­ji re­al­no mo­že­mo sa­mo da sa­nja­mo.

ZBOG TO­GA MO­JOJ SRE­ĆI NI­JE bi­lo kra­ja ka­da su se koc­ki­ce kra­jem mar­ta ko­nač­no slo­ži­le, pa se ka gra­di­ću Opu­ze­nu za­pu­ti­la na­ša če­tvo­ro­čla­na eki­pa, u ko­joj su osim Pa­vla i me­ne bi­li i Du­šan Ni­ko­lić i Dar­ko Ban­dur, ta­ko­đe uče­sni­ci na­še bas li­ge i vr­sni ba­so­lov­ci.  Na put dug pet­sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra smo iz Ku­le kre­nu­li oko osam sa­ti uve­če ka­ko bi­smo ra­no uju­tru sti­gli na od­re­di­šte i od­mah po­če­li s ri­bo­lo­vom. U Opu­ze­nu nas je sa­če­kao či­ka To­ma, naš do­ma­ćin ko­ji nas je od­veo do sme­šta­ja (Gu­est ho­u­se Fo­sa), gde smo sa­mo osta­vi­li ne­po­treb­ne stva­ri i sju­ri­li se do ča­ma­ca, ko­ji su vr­lo bli­zu pan­si­o­na.

Mak­si­mal­no uz­bu­đe­ni, uba­ci­li smo šta­po­ve i dru­gi pri­bor, upa­li­li mo­to­re i pred­vo­đe­ni Pa­vlom, ko­ji je je­di­ni od nas ov­de već bio, kre­nu­li u ak­ci­ju, sle­de­ći nje­go­va uput­stva u po­gle­du iz­bo­ra me­sta, va­ra­li­ca i pre­zen­ta­ci­ja, ali ima­ju­ći u vi­du i to što nam je on vi­še pu­ta re­kao, to­kom pri­pre­ma a i u pu­tu, da su na ovom te­re­nu – pra­vom la­vi­rin­tu ma­lih ka­na­la pu­nih raz­ne ve­ge­ta­ci­je – uvek mo­gu­ća sva­ko­ja­ka iz­ne­na­đe­nja.

I TO­KOM TOG DA­NA I U ČE­TI­RI na­red­na lo­vi­li smo i na Pa­vlu po­zna­tim de­lo­vi­ma i na ne­kim ko­je ra­ni­je ni­je ob­i­šao, ali je čuo da su iz­da­šni, a uglav­nom smo ko­ri­sti­li tri teh­ni­ke ko­je se na na­šim vo­da­ma ret­ko pri­me­nju­ju – fli­ping, pan­čing i pa­u­er fi­šing. Pr­va je, naj­kra­će re­če­no, pre­ci­zno i ti­ho za­ba­ci­va­nje va­ra­li­ce, ta­ko da le­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 636-)

 

 

 

fShare