Mrtva hrana u obrisanoj hranilici

Tak­mi­ča­ri u di­sci­pli­na­ma plo­vak i fi­der če­sto se opre­de­lju­ju za ci­lja­ni lov sa­svim sit­ne ri­be ka­da pro­ce­ne da im to mo­že do­ne­ti do­bar re­zul­tat. Re­kre­a­tiv­ci, s dru­ge stra­ne, po pra­vi­lu na­sto­je da na­đu na­čin da hva­ta­ju krup­ni­je je­din­ke čak i on­da kad bi sit­nu­ri­jom mo­gli znat­no vi­še na­pu­ni­ti ču­var­ku. Ovog le­ta na Sa­vi i Du­na­vu pro­ble­me je u slo­bod­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com če­sto pro­blem pra­vi­la mi­gra­tor­na vr­sta ko­ju je naš eks­pert za fi­der us­peo da »za­o­bi­đe« ka­ko bi lo­vio le­pe plo­ti­ce i šlji­va­re

Sva­ka ri­bo­lo­vač­ka teh­ni­ka, pa ta­ko i fi­der, osmi­šlje­na je za pe­ca­nje od­re­đe­nih vr­sta ri­ba na od­re­đe­nim vo­da­ma. Me­đu­tim, fi­der svo­ju po­pu­lar­nost du­gu­je, iz­me­đu osta­log, i iz­u­zet­no ši­ro­koj pri­men­lji­vo­sti, bu­du­ći je da je uz iz­ve­sno pri­la­go­đa­va­nje pri­bo­ra kon­kret­nim uslo­vi­ma (tj. iz­bor šta­po­va pri­me­re­ne te­ži­ne ba­ca­nja, ose­tlji­vo­sti vr­ha i ak­ci­je, za­tim hra­ni­li­ce od­go­va­ra­ju­ćeg ti­pa i te­ži­ne, te ade­kvat­nog si­ste­ma, pre sve­ga ka­da je reč o mo­de­lu i ve­li­či­ni udi­ce), kao i sa­sta­va pri­ma­me i nje­ne do­mi­nant­ne aro­me, njom mo­gu­će pe­ca­ti ve­li­ki broj vr­sta ri­ba u naj­ra­zli­či­ti­jim uslo­vi­ma.

NA­RAV­NO, I U FI­DE­RU, KAO I U SVIM osta­lim teh­ni­ka­ma, pe­ca­ro­ši po sva­ku ce­nu že­le da iz­beg­nu ne­ke ri­be, kao što su cver­glan (po­go­to­vo si­tan), gla­voč (»peš«), ke­der, ha­rin­ga... Da­ka­ko, to pre sve­ga va­ži za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov, jer smo u po­sled­nje vre­me bi­li sve­do­ci u ne­ku ru­ku ap­surd­ne si­tu­a­ci­je da se na ne­kim nad­me­ta­nji­ma vi­so­kog ran­ga (ne sa­mo u Sr­bi­ji već i u dru­gim ze­mlja­ma) upra­vo go­re­po­me­nu­te ne­že­lje­ne vr­ste po­ka­žu »do­bit­nim«, pa ne­kad i kao je­di­ne ko­je se mo­gu ulo­vi­ti. Te ta­ko, iako se go­di­na­ma u re­kre­a­tiv­nom ri­bo­lo­vu uči­mo (isti­na če­sto bez­u­spe­šno) ka­ko se sve te po­bro­ja­ne na­pa­sti mo­gu iz­be­ći, do­đe­mo u si­tu­a­ci­ju da na tak­mi­če­nji­ma gle­da­mo naj­ve­će maj­sto­re fi­de­ra ka­ko pre­pu­ni en­tu­zi­ja­zma pre­bro­ja­va­ju sto­ti­ne gla­vo­ča ili mi­ni­ja­tur­nih cver­gla­na u svo­jim ču­var­ka­ma.

ALI TO JE TE­MA ZA SE­BE, O KO­JOJ tak­mi­ča­ri sa­svim si­gur­no raz­mi­šlja­ju i raz­go­va­ra­ju, dok mi ko­ji pe­ca­mo iz či­stog uži­va­nja i da­lje kri­je­mo ili raz­me­nju­je­mo (za­vi­sno od ka­rak­te­ra i mo­ti­va) re­cep­te za iz­be­ga­va­nje ne­že­lje­nih vr­sta sit­nih ri­ba i pri­vla­če­nje onih ko­je že­li­mo na svo­jim udi­ca­ma i u ču­var­ka­ma. Na­rav­no, ni­jed­na tak­ti­ka ni­je bez ma­na, ni­ti je ne­u­pit­na, ali se odav­no, pri­me­ra ra­di, do­bro zna: a) da ta­mo gde ima cver­gla­na u hra­nu ne tre­ba uba­ci­va­ti me­sne mam­ce; b) da se iz­di­za­njem mam­ca sa dna po­mo­ću pri­do­da­tog mu po­di­za­ča uglav­nom uspe­šno iz­be­ga­va gla­voč; c) da ras­tre­si­ta hra­na ko­ja se »raz­bi­ja« već pri uda­ru hra­ni­li­ce o po­vr­ši­nu vo­de neo­do­lji­vo pri­vla­či ke­de­re (ka­u­gle­re), pa je tre­ba iz­be­ga­va­ti ta­mo gde je ta vr­sta pri­sut­na i ak­tiv­na.

ME­ĐU­TIM, OVOG LE­TA, NA SA­VI, DA­NJU nor­mal­no pe­ca­nje krup­ni­je be­le ri­be go­to­vo sa­svim one­mo­gu­ća­va­ju iz­u­zet­no broj­ne ha­rin­ge, ko­je po mra­ku znat­no ma­nje sme­ta­ju. Taj pro­blem je uto­li­ko ve­ći što je reč o za­šti­će­noj vr­sti, ko­ja se od­mah po ski­da­nju sa udi­ce mo­ra vra­ti­ti u vo­du. Nje­na ma­sov­nost mno­ge je ove se­zo­ne na­ve­la na dru­gi pre­kr­šaj, isti­na ni ra­ni­je ne ta­ko re­dak – na noć­ni ri­bo­lov. Ali ja vi­še vo­lim da pe­cam po da­nu i uži­vam u dnev­noj sve­tlo­sti, te sam se po­tru­dio da na­đem na­čin da ko­li­ko-to­li­ko iz­beg­nem tu ri­blju na­past ko­ja nam kroz Du­nav do­la­zi iz Cr­nog mo­ra.

Po­zna­to je da ha­rin­ga uzi­ma go­to­vo sve mam­ce ko­je vo­le i dru­ge vr­ste mir­nih ri­ba, ali sam pri­me­tio da se se­lek­ci­jom pri­ma­me ona mo­že bar do­ne­kle iz­be­ći. Pri­tom ni­su od to­li­kog zna­ča­ja aro­ma i sa­stoj­ci ko­li­ko le­plji­vost hra­ne i nje­na te­ži­na. Na­i­me, iako ha­rin­ga ma­mac uzi­ma i na sa­mom dnu, ona se po mno­go če­mu po­na­ša slič­no be­o­vi­ci (ka­u­gle­ru), te joj le­plji­ve i te­ške hra­ne ne od­go­va­ra­ju, tj. ne pri­vla­če je, dok su joj one ras­tre­si­te, ko­je stva­ra­ju »oblak« u vo­de­nom stu­bu, mno­go za­ni­mlji­vi­je.

ZA­TO SAM NA PE­CA­NJU NA KOM SU na­pra­vlje­ne sli­ke ko­je vi­di­te uz ovaj tekst i na pret­hod­nom ko­ri­stio dve ta­kve hra­ne kao osno­vu svo­je sme­se – Se­rie Wal­ter Bar­bel, od­no­sno Van den Eynde Re­cord Gold – i oba pu­ta sam po da­nu do­bi­jao le­pe plo­ti­ce i šlji­va­re, uz tek po­ne­ku ha­rin­gu«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br 672-)