Čudo iz kvadratnog metra

Dok ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca me­se­ci­ma ku­ka na eks­trem­no ni­ske vo­do­sta­je, slab pro­tok i pre­gre­ja­nu vo­du, po­go­to­vo u ma­lim re­ka­ma, te se ža­li da mno­ge vr­ste ri­ba lo­še ra­de, naš sa­rad­nik iz Le­skov­ca je pro­na­šao mi­kro­lo­ka­ci­ju na ko­joj je u ne­ko­li­ko uza­stop­nih iz­la­za­ka na jed­no­sta­van si­stem i la­ko do­stu­pan a jef­tin ma­mac uhva­tio vi­še tro­fej­nih kle­no­va

Go­di­na­ma let­nji pe­riod, ka­da su vo­do­sta­ji na re­ka­ma vr­lo ni­ski, pa sva­ko iole du­blje me­sto mo­že da­ti krup­ne ri­be, po­sve­ću­jem pe­ca­nju kle­na na vi­šnje i šlji­ve po­nu­đe­ne teh­ni­kom plov­ka­re­nja. Me­đu­tim, po­sled­njih me­se­ci sam si­lom pri­li­ka ap­sti­ni­rao od ri­bo­lo­va i pr­vu pri­li­ku da uži­vam u po­tra­zi za omi­lje­nom ri­bom ugra­bio sam tek na sa­mom kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne sep­tem­bra.

OD­LU­ČIO SAM DA »GLA­VO­NJU« PO­JU­RIM NA Ve­ter­ni­ci. Ona je na de­lu to­ka kroz Le­sko­vac (u kom ži­vim) tre­nut­no to­li­ko plit­ka da duž ce­log grad­skog ke­ja mi­slim da ne­ma bu­kval­no ni­jed­nog me­sta sa du­bi­nom ve­ćom od pet­na­e­stak cen­ti­me­ta­ra, pa bi ve­ći­na onih ko­ji ne­što zna­ju o po­tre­ba­ma i ži­vot­nim na­vi­ka­ma ri­ba pret­po­sta­vi­la da tu ne­ma ni lar­vi. Ali mo­je is­ku­stvo go­vo­ri da ova re­ka kri­je i pra­ve gr­do­si­je od kle­no­va ma­lo niz­vod­no od po­te­sa sa ure­đe­nom (ka­me­nom po­plo­ča­nom) oba­lom, gde re­ka na­sta­vlja svoj pri­rod­ni put, kroz gu­stom ve­ge­ta­ci­jom ob­ra­stao te­ren.

A KA­KO NI TU NE­MA PRE­VI­ŠE vi­ro­va, kri­vi­na i du­bljih de­o­ni­ca, odav­no znam da bu­kval­no na sva­koj ta­kvoj mi­kro­lo­ka­ci­ji mo­že da bu­de po par dvo­ki­la­ša. Ipak, ni­šta ni pri­bli­žno slič­no onom što sam na jed­noj od njih do­ži­veo u ne­ko­li­ko uza­stop­nih iz­la­za­ka ni­je mi se do sa­da de­si­lo ni­kad u ži­vo­tu!

Pr­vi put sam do­šao na vo­du oko 8 č uju­tru, što mi Le­skov­ča­ni ka­že­mo – »u ni­jed­no vre­me«, pa sto­ga bez ve­li­kih oče­ki­va­nja. Kre­nuo sam od me­sta gde se za­vr­ša­va kej i po­či­nje tzv. di­vlja Ve­ter­ni­ca. Bio sam ob­u­čen »u či­sto«, sa­mo sa bo­lo­nje­zom od 5 m u ru­ka­ma, dva­de­se­tak vi­ša­nja iz za­mr­zi­va­ča za ma­mac i kor­pi­com za upe­ca­nu ri­bu pre­ko ra­me­na, da­kle ob­u­čen i opre­mljen slič­no kao ne­kad ve­li­kan na­šeg mu­ši­ča­re­nja Sa­vo Mar­ti­no­vić, a sa­svim su­prot­no od ono­ga ka­ko ina­če idem u po­tra­gu za kle­nom.

BA­CIO SAM PAR VI­ŠNJI­CA U PR­VI vir, u kom je du­bi­na oko me­tra. Re­ka je tu ši­ro­ka tek 4-5 m, ko­re­nje ula­zi u vo­du uz su­prot­nu oba­lu, a na sre­di­ni ima do­sta tra­ve.  Pr­va vo­žnja pro­šla je bez de­ša­va­nja, dru­ga isto ta­ko. Is­ku­stvo me je na­u­či­lo da kad na ta­kvom ide­al­nom me­stu za krup­nog kle­na u pr­vih par za­ba­ča­ja ne­ma če­stih uda­ra­ca i sit­nih je­din­ki, tre­ba od­mah ola­ba­vi­ti koč­ni­cu, ali iskren da bu­dem, ni­sam to ura­dio pre tre­ćeg za­ba­ča­ja već tek ka­da mi je to­kom te »vo­žnje« plo­vak no­si­vo­sti 1 g, sa ote­ža­njem od 0,5 g, po­to­nuo, a na­kon sred­nje ja­ke ali do­sta non­ša­lant­ne kon­tre za­ka­če­na ogrom­na ri­ba kre­nu­la u ta­ko si­lo­vit beg niz­vod­no da bi mi u se­kun­di po­ki­da­la stru­nu da ni­sam mal­te­ne re­flek­sno po­pu­stio bor­be­nu koč­ni­cu na Shi­ma­no Stra­di­cu!

Bo­lo­njez mi se sa­vio do pr­vog seg­men­ta, a 15 cm dug pred­vez od naj­lo­na de­blji­ne 0,16 mm, na či­jem je kra­ju bi­la udi­ca ve­li­či­ne 6, bio je na gra­ni­ci pu­ca­nja, ali sre­ćom ni­šta ni­je po­pu­sti­lo, a ja sam kre­nuo po­la­ko niz­vod­no po oba­li, pra­te­ći ri­bu i na­sto­je­ći da je pa­žlji­vim ma­ne­vri­sa­njem spre­čim da uđe u gra­nje u jed­noj ili dru­goj oba­li. Ka­da sam je umi­rio, ušao sam u vo­du do ko­le­na i ru­kom (po­što me­re­dov ni­sam po­neo) pri­hva­tio kle­na od oko 2 kg, iz či­jih je usta tog mo­men­ta is­pa­lo ne­ko­li­ko tek po­je­de­nih vi­ša­nja.

TE­LE­FO­NOM SAM PO­ZVAO OCA da do­đe da me sli­ka, i ma­da ni­sam oče­ki­vao da će se na tom me­stu br­zo po­no­vo ja­vi­ti ri­ba, ne­što mi je go­vo­ri­lo da tre­ba da ba­cim još ko­ju vi­šnju u isti vir, pa sam to i ura­dio pre ne­go što sam kre­nuo u obi­la­zak niz­vod­nih po­zi­ci­ja. Po­sle ne­kih po­la sa­ta, to­kom ko­jih ni­sam imao ni tr­zaj, vra­tio sam se na »po­čet­ni po­lo­žaj« i već u pr­voj vo­žnji do­ži­veo re­pri­zu mak­si­mal­nog uz­bu­đe­nja, s tim što je ovaj klen bio još ve­ći!

Bor­bu je ve­o­ma te­ško opi­sa­ti, ali sam još jed­nom us­peo da na ma­loj re­ci, go­to­vo kom­plet­no ob­ra­sloj u tra­vu i ko­pri­ve, kroz mi­ni­ja­tur­ni »pro­laz« pro­vu­čem i po­sle no­vog ula­ska u vo­du du­bo­ku do ko­le­na pri­hva­tim i dru­gu tro­fej­nu klen­ču­gu, te­šku pre­ko 2 kg«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br 672-)