Snalaženjem do brojnih skobalja

Ko­jom god teh­ni­kom da pe­ca­mo, kad se spre­mi­mo za iz­la­zak na jed­nu vo­du, a za­vr­ši­mo na dru­goj, ni­ma­lo slič­noj, naj­če­šće je ne­iz­ve­sno sa­mo da li će­mo pro­ći pri­lič­no lo­še ili ka­ta­stro­fal­no. Ali ima i sa­svim dru­ga­či­jih ras­ple­ta. Ovo je je­dan od njih

Na­kon što smo le­po lo­vi­li sa nje­go­vog spla­va na Sa­vi kod srem­skog se­la Bo­ljev­ci, moj pri­ja­telj Mar­ko Bu­da­ko­vić i ja smo po­že­le­li da pr­vu na­red­nu pri­li­ku u vi­du još jed­nog le­pog zim­skog da­na is­ko­ri­sti­mo za pe­ca­nje na istom me­stu. Me­đu­tim, ka­da smo sti­gli do spla­va, vi­de­li smo da se i Sa­va, na na­šu ža­lost, ja­ko za­mu­ti­la, po­put Dri­ne ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je (što nas je na Sa­vu i »ote­ra­lo« – vi­di str. 24), ta­ko da nam je od­mah bi­lo ja­sno da ne­ma iz­gle­da za uspe­šno pe­ca­nje be­le ri­be ni na je­dan na­čin, pa ni fi­der teh­ni­kom.

NA­RAV­NO, NI­SMO NI PO­MI­ŠLJA­LI DA se tek ta­ko vra­ti­mo ku­ći, te je iz­bor pao na  Ko­lu­ba­ru, i to kod se­la Slo­vac, ne­da­le­ko od Va­lje­va, gde je ri­ba, po in­for­ma­ci­ja­ma ko­je smo ima­li, ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je bi­la ak­tiv­na. To ni­je baš bli­zu Be­o­gra­da (pa ti­me ni Bo­lje­va­ca), ta­ko da smo na od­re­di­šte sti­gli ka­sno pre pod­ne. Sa­mo me­sto na kom smo na­u­mi­li da pe­ca­mo ni­je bi­lo na­ro­či­to pri­stu­pač­no. Na­i­me, pri­laz je iz­u­zet­no strm, a sa­da je uz to bio kli­zav i blat­njav. Za nas fi­de­ra­še, ko­ji sa so­bom uvek no­si­mo br­do opre­me, to je uvek po­se­ban pro­blem.

Ali još je ne­zgod­nji­je za me­ne i Mar­ka bi­lo to što su sav naš pri­bor i pri­ma­ma bi­li pri­pre­mlje­ni za sa­svim dru­ga­či­ju i znat­no ve­ću Sa­vu i dru­ge vr­ste ri­ba od onih ko­je smo mo­gli oče­ki­va­ti na ovom de­lu Ko­lu­ba­re, gde se uglav­nom lo­vi sko­balj. No sa­da ni­ka­kvo vaj­ka­nje ni­je mo­glo da po­mog­ne, pa je osta­lo da se pri­la­go­di­mo si­tu­a­ci­ji sa onim što ima­mo i pro­ba­mo da naj­bo­lje što mo­že­mo od­go­vo­ri­mo iza­zo­vu.

MAR­KO JE IZ SVO­JE KU­TI­JE NE­KA­KO »iš­čač­kao« ne­ko­li­ko la­kih ka­ve­znih hra­ni­li­ca (sa ote­ža­njem od 40 g), ko­je su mo­gle po­slu­ži­ti, ali je osta­lo da vi­di­mo ho­će­mo li mo­ći da na ne­ve­li­koj re­ci iole uspe­šno lo­vi­mo du­gač­kim i objek­tiv­no pre­ja­kim šta­po­vi­ma od 4 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 120 od­no­sno 130 g. 

Kon­kret­no, od svih fi­de­ra ko­je sam ja imao u tor­bi, či­ni­lo mi se da bi je­di­no Pre­ston Ascen­sion t.b. 120 g, na ko­ji sam na­mon­ti­rao naj­sla­bi­ji vrh, no­si­vo­sti 84 g (3 oz), mo­gao ka­ko-ta­ko po­slu­ži­ti svr­si, pa sam sve vre­me sa­mo nje­ga i ko­ri­stio. I is­po­sta­vi­lo se da ni­sam po­gre­šio u pro­ce­ni.

GU­ŽVE NI­JE BI­LO, A RAZ­LOG ZA TO ob­ja­sni­li su nam lo­kal­ni ri­bo­lov­ci ko­ji su pe­ca­li u na­šoj bli­zi­ni, a če­sti su po­se­ti­o­ci tog te­re­na. Od njih smo ču­li da je ri­ba to­kom ne­ko­li­ko pret­hod­nih da­na bi­la mno­go ma­nje ak­tiv­na ne­go ra­ni­je. Ni sa­da ni­je bi­lo mno­go dru­ga­či­je, jer go­to­vo da ni­su ni ima­li ulo­va.

Sa dru­ge stra­ne, Mar­ko i ja smo se le­po sna­šli. Iako znam da ne­ki ri­bo­lov­ci i ka­da idu na sko­ba­lja (na­ro­či­to ka­da je on ak­ti­van u zi­mov­ni­ci­ma u ko­ji­ma je kon­cen­tra­ci­ja ri­be iz­u­zet­no ve­li­ka) ne vo­de pre­vi­še ra­ču­na o mo­de­lu udi­ce i nje­noj ve­li­či­ni, de­blji­ni pred­ve­za i hra­ni ko­ju ko­ri­ste, ja sam pri­sta­li­ca te­ze da sve to mo­že bi­ti od pre­sud­nog zna­ča­ja. I mi­slim da se to i ovog pu­ta po­ka­za­lo kao tač­no, jer smo ko­ri­ste­ći sit­ne udi­ce na tan­kim pred­ve­zi­ma i si­ste­me sa fi­der gu­mom uspe­šno amor­ti­zo­va­li kru­tost na­ših objek­tiv­no pre­ja­kih šta­po­va i re­a­li­zo­va­li ve­li­ki broj tr­za­ja. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 656-)