Gde je riba kad nestane

I u ta­ko­zva­nom slo­bod­nom i u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu u Sr­bi­ji mno­go se pe­ca na ka­na­li­ma. Iz tog raz­lo­ga naš no­vi felj­ton, za ko­ji je ma­te­ri­jal du­go pri­ku­pljan, za­po­či­nje baš tek­sto­vi­ma o vo­da­ma tog ti­pa, kon­ci­pi­ra­nim ta­ko da bu­du in­for­ma­tiv­ni i za mla­de tak­mi­ča­re i za re­kre­a­tiv­ce ko­ji ne­ma­ju do­volj­no is­ku­stva u ri­bo­lo­vu na nji­ma

KA­NA­LI SU VE­ŠTAČ­KI stvo­re­ne vo­de, ko­je se i po kon­fi­gu­ra­ci­ji dna i po dru­gim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, pa i po po­na­ša­nju ri­be znat­no raz­li­ku­ju i od re­ka i od je­ze­ra i pri­rod­no na­sta­lih ba­ra. Vo­da u nji­ma uglav­nom spo­ro te­če i če­sto je bla­go za­mu­će­na, dok je dno pre­kri­ve­no me­ka­nim mu­ljem (ko­ji se zbog sla­bog pro­to­ka po­ste­pe­no ta­lo­ži) i po­ja­se­vi­ma pod­vod­ne tra­ve, ko­ja se na ši­ro­kim ka­na­li­ma, na sre­di­ni do­dat­no pro­du­blje­nim ra­di ne­sme­ta­ne plo­vid­be, uglav­nom pru­ža u ra­spo­nu od 1 do 10 m od oba­le, dok na užim mo­že pre­kri­va­ti dno od oba­le do oba­le. A baš struk­tu­ra dna, pro­tok vo­de i nje­na tem­pe­ra­tu­ra, te ko­li­či­na ki­se­o­ni­ka, bit­no uti­ču i na po­zi­ci­o­ni­ra­nje ri­ba u ka­na­lu i na nji­ho­vo po­na­ša­nje.

STRUK­TU­RA I OSO­BI­NE DNA. U ve­ći­ni ka­na­la gor­nji sloj dna či­ni fi­ni me­ka­ni mulj, dok se is­pod nje­ga na­la­zi tvr­đa gli­no­vi­ta pod­lo­ga. Taj po­vr­šin­ski sloj je bo­gat or­gan­skim ma­te­ri­ja­ma i mi­kro­or­ga­ni­zmi­ma, što ga či­ni pri­rod­nim hra­ni­li­štem mno­gih sit­nih vo­de­nih or­ga­ni­za­ma.

Mulj, me­đu­tim, ima i dru­gu stra­nu – ako je pre­vi­še me­kan i du­bok, mo­že da za­dr­ži ga­so­ve od ras­pa­da­nja bilj­nog ma­te­ri­ja­la, što sma­nju­je ko­li­či­nu ki­se­o­ni­ka u do­njim slo­je­vi­ma i či­ni ri­bu ne­ak­tiv­nom to­kom to­pli­jih da­na.

VE­GE­TA­CI­JA. Za ka­nal­sku flo­ru ti­pič­ni su ro­goz, ra­zna vo­de­na tra­va, lo­kvanj i ce­ra­to­fi­lum (vo­de­na dre­zga), ko­ji for­mi­ra­ju gu­ste po­ja­se­ve po­red oba­le. Uz nju ra­ste i tr­ska, a ne­ret­ko i ra­zno žbu­na­sto ra­sti­nje, ko­je svo­jim ži­la­ma pro­di­re u vo­du i pra­vi po­se­ban »mi­kro­po­jas« uz sa­mu oba­lu.

U zo­na­ma u ko­ji­ma ima do­sta vo­de­nog ra­sti­nja raz­vi­ja se i ogro­man broj lar­vi in­se­ka­ta (po­seb­no tu­la­ra, ko­ma­ra­ca i tzv. tr­za­li­ca), za­tim vo­de­nih ra­či­ća, cr­vi­ća i mi­kro­fa­u­ne, što je sve osnov­na pri­rod­na hra­na za ci­pri­ni­de po­put bo­dor­ke, ba­bu­ške i de­ve­ri­ke, ali i za ra­znu dru­gu ri­bu, pa i za mlađ gra­blji­vih vr­sta.

RI­BA SE U SPO­RO­TE­KU­ĆIM ka­na­li­ma naj­če­šće dr­ži mir­nih i za­klo­nje­nih zo­na, pa je če­sto u »tra­ci« tra­ve, na pre­la­zi­ma sa mu­lja na tvr­đe dno i na se­no­vi­tim po­zi­ci­ja­ma, na ko­ji­ma je tem­pe­ra­tu­ra sta­bil­ni­ja ne­go na osun­ča­nim (što je po­go­to­vo va­žno u to­pli­jem de­lu go­di­ne). Tu se hra­ne ba­bu­ške i bo­dor­ke, a če­sto i ma­nje de­ve­ri­ke. Ri­ba se u ka­na­li­ma sa sla­bim pro­to­kom i sa­ma kre­će spo­ro, a če­sto uzi­ma hra­nu u »pa­du« ili tik iz­nad dna, a ka­da vo­da sto­ji, i sa sa­mog  dna. U br­žim ka­na­li­ma (na ko­ji­ma je pro­tok ta­kav da je po­treb­no ko­ri­sti­ti plov­ke no­si­vo­sti 2-3 g ili čak ve­će) tok stva­ra mi­kro­stru­je ko­je »pe­ru« hra­ni­li­šte i sa nje­ga no­se če­sti­ce hra­ne niz­vod­no.

U ta­kvim uslo­vi­ma de­ve­ri­ka po­sta­je do­mi­nant­na vr­sta, jer njoj od­go­va­ra ta­kav tok, ko­ji do­no­si svež ki­se­o­nik, a ona se pri­tom naj­če­šće hra­ni sa dna, ali vo­li i »uspo­re­nu vo­žnju« mam­ca, ko­ji se kre­će niz­vod­no istom br­zi­nom kao hra­na ko­ju vo­da pri­rod­no no­si.

U ka­na­li­ma sla­bog pro­to­ka ri­ba je­de ra­znu hra­nu (sit­ne lar­ve in­se­ka­ta, ra­či­će, al­ge, ko­je­ka­kve cr­ve, ostat­ke or­gan­skih ma­te­ri­ja) ko­ja je u sta­nju po­čet­ne fer­men­ta­ci­je, ali se ne po­na­ša­ju sve vr­ste isto. Ba­bu­ška vo­li mir­ne de­lo­ve sa to­pli­jom vo­dom i če­sto je u tra­vi, dok de­ve­ri­ka pre­fe­ri­ra či­sti­je zo­ne, sa sta­bil­nim to­kom. Ba­bu­ška se pre­te­žno dr­ži dna, a bo­dor­ka je vi­še pri po­vr­ši­ni ili u sred­njem slo­ju, po­seb­no ako je vo­da to­pla i bo­ga­ta plank­to­nom, ali i ona se mo­že pe­ca­ti i sa dna ako je ono pre­kri­ve­no osta­ci­ma ve­ge­ta­ci­je u ko­joj ima ra­znih lar­vi. Ke­der (ka­u­gler), ko­ji je va­žna plov­ka­ro­ška ri­ba, pre­te­žno se dr­ži gor­njeg po­vr­šin­skog slo­ja, ali zna da bu­de i u do­njem, ma­lo iz­nad dna.

Ri­ba u ka­na­li­ma vr­lo sna­žno re­a­gu­je na pro­me­ne va­zdu­šnog pri­ti­ska i tem­pe­ra­tu­re vo­de. Ka­da pad­ne ko­li­či­na u vo­di ras­tvo­re­nog ki­se­o­ni­ka (po­seb­no u zo­ni mu­lja), di­že se ka sred­njem slo­ju ili be­ži u po­ja­se­ve tra­ve, gde je fo­to­sin­te­za ja­ča. U sta­bil­nim uslo­vi­ma, me­đu­tim, vra­ća se na dno, u zo­nu sa vi­še hra­ne.

NA­RAV­NO, SVE GO­RE NA­PI­SA­NO VA­ŽI u uslo­vi­ma nor­mal­nog pri­ti­ska na ri­bo­lov­nu vo­du, u ovom slu­ča­ju na ka­nal. Ka­da je taj pri­ti­sak ve­ći... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 651-)