Šarani iz velikih dubina

Šarana na velikim rekama većina ribolovaca ciljano peca uz dugo prethodno hranjenje pažljivo odabranog mesta. Međutim, uz dosta iskustva, malo sreće i dobro osmišljenu taktiku i kratki boravci na potpuno nepoznatom terenu mogu doneti odlične ulove

Je­sen je s raz­lo­gom mno­gim ša­ran­dži­ja­ma naj­dra­že go­di­šnje do­ba. Naša omi­lje­na ri­ba je pri ape­ti­tu jer se spre­ma za zi­mu, a ako su vo­do­staj i vre­men­ske pri­li­ke po­volj­ni, mo­že­mo na vo­di pro­ve­sti i vi­še da­na u kon­ti­nu­i­te­tu, te se le­po na­lo­vi­ti i uz to uži­va­ti u pri­ro­di. Ovog ok­to­bra smo mo­ja de­voj­ka Mar­ta i ja od­lu­či­li da za pro­bu ode­mo tri da­na na Du­nav kod Do­njeg Mi­la­nov­ca, tač­ni­je kod se­la Go­lu­bi­nje, na te­ren o či­jem sam bo­gat­stvu ša­ra­nom (i raz­nom dru­gom ri­bom) mno­go slu­šao, ali na kom do ta­da ni­sam pe­cao.

PR­VOG DA­NA SMO PO­STA­VI­LI kamp i po­tom od­re­di­li tač­ke u ko­je će­mo za­ba­ci­va­ti, ma­da ni­smo bi­li si­gur­ni šta da oče­ku­je­mo jer je du­bi­na bi­la ve­li­ka – čak 16 me­ta­ra. Ipak, u ka­sno po­pod­ne smo oba­vi­li po­čet­no pri­hra­nji­va­nje sa oko dva ki­lo­gra­ma boj­li­ja ve­li­či­ne 18 mm, sa aro­ma­ma ra­ka od­no­sno ti­gro­vog ora­ha – istih onih na ko­je će­mo pe­ca­ti, a i ko­ji­ma će­mo do­hra­nji­va­li me­sto, ba­ca­ju­ći još ša­ku-dve na sva­ki sat, po­mo­ću »ko­bre«.

Do­sta je vre­me­na pro­šlo dok se ri­ba ko­ju smo če­ka­li ko­nač­no ni­je ja­vi­la – tek po­sle 25 sa­ti smo do­bi­li pr­vog ša­ra­na, ali nam je taj vr­lo bor­be­ni di­vljak mno­go po­pra­vio ras­po­lo­že­nje jer smo po­mi­sli­li da tu gde se on ja­vio iz­ve­sno mo­že do­ći još ne­ki, pa ni­smo vi­še raz­mi­šlja­li ni o pre­vre­me­nom od­la­sku ku­ći ni o pro­me­ni po­zi­ci­je.

NOĆ JE PRO­ŠLA IZ­NE­NA­ĐU­JU­ĆE MIR­NO, ali smo po­tom sve br­zo na­dok­na­di­li jer je od ju­tra kre­nuo pra­vi va­tro­met uda­ra­ca! Ša­ra­ni su na du­bi­ni od 16 me­ta­ra uzi­ma­li na­še boj­li­je mal­te­ne je­dan za dru­gim, pa iako smo ima­li i pro­ma­ša­je i ne­ko­li­ko ki­da­nja pri pre­vla­če­nju za­ka­če­nih ri­ba pre­ko spru­da pre­pu­nog na­go­mi­la­nog gra­nja, pa­nje­va, is­ki­da­nih naj­lo­na i ko­je­ka­kvog dru­gog kr­ša, u na­red­na dva da­na iz­va­di­li smo 15 ša­ra­na te­ških od 4 do 9 ki­lo­gra­ma! In­te­re­sant­no je to da smo je­dan od naj­ja­čih uda­ra­ca ima­li na fi­der štap za­ba­čen sa stra­ne – udi­cu na ko­joj su bi­la dva zr­na ku­va­nog ku­ku­ru­za sa aro­mom me­da uzeo je ne­ve­ro­vat­no sna­žni ša­ran di­vljak, te­žak rav­no 7 kg, ko­ji je ta­ko si­lo­vi­to po­ku­pio ma­mac da uma­lo ni­je od­vu­kao štap u vo­du, a na­kon to­ga nam je tre­ba­lo pu­nih 20 mi­nu­ta da ga uba­ci­mo u me­re­dov. Ku­ći smo oti­šli pre­za­do­volj­ni i čvr­sto re­še­ni da se vr­lo br­zo vra­ti­mo na isti te­ren.

OD­MAH PO PO­VRAT­KU do­go­vo­ri­li smo se sa pri­ja­te­ljem Vla­dom da za par da­na po­no­vo ode­mo u Go­lu­bi­nje. Opet smo po­ne­li i boj­li­je sa aro­mom ti­gro­vog ora­ha i one sa ribi očigledno pri­vlač­nim mi­ri­som raka (»Mon­ster Crab«).

Me­sto na kom smo ono­mad pe­ca­li sa­da ni­je bi­lo slo­bod­no, pa smo se po­me­ri­li oko 400 me­ta­ra uz­vod­no. Ka­da smo De­e­per so­na­rom (či­ja se son­da ba­ca i va­di po­mo­ću ri­bo­lo­vač­kog šta­pa, a kao mo­ni­tor se ko­ri­sti ekran mo­bil­nog te­le­fo­na) sni­mi­li kon­fi­gu­ra­ci­ju dna, vi­de­li smo da je ov­de du­bi­na čak i ve­ća, jer se is­pred nas na­la­zi­la ru­pa u ko­joj je vi­si­na vo­de­nog stu­ba bi­la čak 20 m, ali to sa­da ne da nas ni­je pre­pa­lo ni­ti nam de­lo­va­lo kao po­se­ban iza­zov, već nam je čak da­va­lo na­du da bi­smo mo­gli pro­ći jed­na­ko do­bro kao pr­vi put.

SA­DA SU SE STVA­RI, ME­ĐU­TIM, OD­VI­JA­LE ne­što dru­ga­či­je, prem­da je ko­nač­ni is­hod bio vr­lo sli­čan. Na­i­me, već oko sat vre­me­na na­kon po­čet­nog hra­nje­nja ima­li smo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 650-)