Prirodna brzina i predvez na dnu

Kada sa strane gledamo verzirane ribolovce kako pecaju belu ribu vožnjom plovka na velikoj i brzoj reci kakva je Drina, može nam se činiti da je to vrlo jednostavno. A u praksi stvari stoje potpuno drugačije, jer treba odabrati mesto na kom ima ribe i gde možemo plasirati privlačnu primamu na dno baš tamo gde treba i potom po idealnoj liniji puštati sistem, i to tako sastavljen da ne bude pregrub za neke ribe a preslab za druge

Pre oko me­sec da­na pe­cao sam be­lu ri­bu vo­žnjom plov­ka na Dri­ni, na do­bro mi po­zna­tom te­re­nu u oko­li­ni Ma­log Zvor­ni­ka. Bi­lo je to pra­vo uži­va­nje, pa sam od­lu­čio da to po­no­vim još jed­nom to­kom je­se­nje se­zo­ne.

Kao i ta­da, pr­vo sam oti­šao na me­sto sa ve­o­ma br­zim to­kom, u na­di da će vo­do­staj bi­ti ni­zak, jer je pret­hod­na če­ti­ri da­na sa­mo no­ću ra­stao dok je pre­ko da­na sve vre­me bio na mi­ni­mu­mu, što je za ta­kva me­sta (sa br­zim to­kom) ide­al­no. Na toj po­zi­ci­ji sam ra­ni­jih go­di­na uspe­šno lo­vio krup­nu mre­nu, ali ovog pu­ta opet ni­smo ima­li sre­će sa uslo­vi­ma. Na vo­du smo sti­gli oko 7,30, a već po­sle sat vre­me­na Dri­na je po­če­la da na­do­la­zi, pa je bi­lo ja­sno da tu vi­še ne­ma­mo šta da tra­ži­mo jer se na toj lo­ka­ci­ji mo­že pe­ca­ti sa­mo po mi­ni­mal­nom vo­do­sta­ju – po­rast, na­i­me, to­li­ko ubr­za tok da vi­še ni­je mo­gu­će kon­tro­li­sa­ti si­stem i pra­vil­no pre­zen­to­va­ti ma­mac.

NI­SMO ZA­TO IMA­LI DRU­GOG IZ­BO­RA ne­go da pro­me­ni­mo me­sto, pa smo oti­šli na lo­ka­ci­ju gde je vo­da, ka­da je ma­la, ve­o­ma spo­ra, ali čim se ni­vo po­dig­ne, po­te­če do­volj­no br­zo da po­sta­ne po­god­na za pe­ca­nje. Do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju pri­ma­me na ba­zi si­ra od pro­šlog pu­ta ni­sam me­njao, pa sam užur­ba­no ba­cio 5-6 ku­gli pra­vo is­pred se­be, a od­mah za­tim tu sam pla­si­rao i par ku­gli­ca cr­vi­ća ule­plje­nih za­jed­no sa sit­nim ka­men­či­ći­ma.

Po­što je vo­da još na­do­la­zi­la, uzeo sam bo­lo­njez na ko­me je bio na­mon­ti­ran plo­vak od osam gra­ma (ka­sni­je sam pe­cao sa ma­lo lak­šim, od 6 g) i jed­no­stav­ni si­stem, sa olov­nom »su­zom« gra­ma­že jed­na­ke no­si­vo­sti plov­ka, du­plom vr­ti­li­com is­pod nje i pred­ve­zom du­gač­kim oko 70 cm.

Ri­ba je sa­da mno­go br­že od­re­a­go­va­la na ba­če­nu pri­ma­mu ne­go pri­li­kom pret­hod­nog pe­ca­nja na is­toj po­zi­ci­ji, pa smo već po­sle de­se­tak za­ba­ča­ja obo­ji­ca uhva­ti­li po jed­nu le­pu plo­ti­cu. Na­sta­vi­li smo sa do­hra­nji­va­njem, a ri­ba je ra­di­la sve bo­lje i bo­lje iako je ni­vo i da­lje ra­stao.

PO­SLE NE­KOG VRE­ME­NA VO­DO­STAJ SE usta­lio, a za­ni­mlji­vo je da smo do ta­da uhva­ti­li 5-6 le­pih plo­ti­ca, ali ni­jed­nog sko­ba­lja ni­ti mre­nu; bi­lo je oči­gled­no da sko­ba­lja is­pred nas ima do­sta – če­sto su se ja­vlja­li, ne­ki is­ka­ču­ći ce­lom du­ži­nom te­la iz vo­de, dru­gi se sa­mo okre­ću­ći tik is­pod po­vr­ši­ne, ali iz ne­kog raz­lo­ga ni­su uop­šte bi­li za­in­te­re­so­va­ni za na­še mam­ce.

U fa­zi mi­ro­va­nja vo­do­sta­ja, ak­tiv­nost plo­ti­ce se ma­lo sma­nji­la, ali je me­ni bi­lo ve­o­ma za­ni­mlji­vo to što je ri­ba ve­o­ma do­bro re­a­go­va­la na pri­ma­mu. Ka­da bih ba­cio par ku­gli za­re­dom, go­to­vo si­gur­no bi u na­red­nih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja bi­lo de­ša­va­nja i ulo­va, a još je za­ni­mlji­vi­je bi­lo to što je upe­ca­nim plo­ti­ca­ma, kad bi­smo ih uze­li u ru­ke, tek po­je­de­na pri­ma­ma is­pa­da­la iz usta.

Sve vre­me dok sam do­hra­nji­vao ba­cao sam uz ku­gle sa bra­šna­stom hra­nom i jed­nu ili dve ma­nje ku­gle le­plje­nih cr­vi­ća, što je po mom mi­šlje­nju na hra­ni­li­šte pri­vu­klo i krup­ne mre­ne (i u ve­ćim ku­gla­ma je bi­lo cr­vi­ća, ali ne mno­go, ka­ko ku­gle ne bi pu­ca­le u le­tu).

PE­CAO SAM IS­PR­VA NA PRED­VEZ DE­BLJI­NE 0,125 mm, ali mi ga je jed­na ve­o­ma krup­na mre­na po­ki­da­la po­sle kra­će bor­be. Raz­o­ča­ran, br­zo sam ve­zao istu udi­cu (Col­mic MR200, ve­li­či­ne 14) na naj­lon de­blji­ne 0,14 mm. Već po­sle de­se­tak mi­nu­ta po­no­vo sam imao na šta­pu ve­li­ku ri­bu, ko­ja mi je sa špul­ne svu­kla to­li­ko naj­lo­na da je sti­gla sko­ro do dru­ge oba­le, ali sam uz do­sta mu­ke na­kon pri­bli­žno de­set mi­nu­ta us­peo da za­mo­rim i iz­va­dim tu pre­le­pu mre­nu, te­žu od tri ki­lo­gra­ma.

Ka­sni­je, dok je vo­da bi­la u opa­da­nju, uhva­ti­li smo još... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 650-)