Spora hrana – stalna akcija

Na velikom de­lu to­ka kroz na­šu ze­mlju, pa i bli­zu ušća, Ti­sa je vr­lo bo­ga­ta raz­nom ri­bom, zbog če­ga je ka­da se ču­je da je be­la pro­ra­di­la na fi­der ma­sov­no po­ho­de i ri­bo­lov­ci iz uda­lje­ni­jih me­sta. Ta­da ni­je la­ko na­ći slo­bod­nu iole iz­gled­nu po­zi­ci­ju, ali su naš sa­rad­nik i nje­go­vi pri­ja­te­lji us­pe­li u to­me i ve­o­ma le­po pro­šli

Na Ti­si kod Kni­ća­ni­na moj pri­ja­telj Mar­ko Bu­da­ko­vić i ja smo po­sled­nji put pe­ca­li još po­čet­kom le­ta, po naj­ve­ćoj vru­ći­ni. Tog da­na smo bi­li go­to­vo sa­mi, iako smo se sme­sti­li na ču­ve­nom Ka­me­nu – ve­ro­vat­no naj­po­pu­lar­ni­jem me­stu na tom de­lu re­ke, na ko­je do­la­ze i ri­bo­lov­ci iz uda­lje­nih de­lo­va Sr­bi­je, na­rav­no ka­da se pro­ču­je da ri­ba ra­di, što ta­da ni­je bio slu­čaj. No upr­kos sla­boj ak­tiv­no­sti ri­be, Mar­ko i ja smo vi­še ne­go do­bro pro­šli, o če­mu sam od­mah na­kon toga detaljno i pisao u Ribolovu.

SA­DA JE, ME­ĐU­TIM, SI­TU­A­CI­JA BI­LA pot­pu­no dru­ga­či­ja. Ri­ba je kod Kni­ća­ni­na kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne ok­to­bra ra­di­la vi­še ne­go do­bro, pa su svi iz­gled­ni te­re­ni oko ovog ju­žno­ba­nat­skog se­la sva­ko­dnev­no bi­li pre­pu­ni ri­bo­lo­va­ca iz go­to­vo ce­le ze­mlje. 

No iako smo zna­li da je go­to­vo ne­mo­gu­ća mi­si­ja na­ći slo­bod­no me­sto na tom po­te­su, po­go­to­vo u ne­de­lju, mno­go pre sva­nu­ća smo Mar­ko, Go­ran, no­vi član eki­pe Ivan i ja ob­i­šli i Ka­men i Šu­mu. Po­tra­ga se ovog pu­ta ipak po­ka­za­la kao ja­lov po­sao. Sve je na ta dva lo­ka­li­te­ta već bi­lo za­u­ze­to, i to oči­gled­no po­o­dav­no. 

Zbog to­ga smo se vra­ti­li le­vom oba­lom uz­vod­no, ka Ti­te­lu, te smo se na­po­slet­ku sme­sti­li na jed­nu iz­gled­nu po­zi­ci­ju pre­ko­pu­ta ovog le­pog me­sta.

MAR­KO, KO­JI SE PO OBI­ČA­JU NAJ­BR­ŽE spre­mio za pe­ca­nje, dao se na son­di­ra­nje te­re­na dok je još svi­ta­lo – bi­lo je to ap­so­lut­no neo­p­hod­no, jer na toj po­zi­ci­ji ni­ko od nas če­tvo­ri­ce ni­ka­da ra­ni­je ni­je pe­cao. Is­ku­sno je pro­ce­nio da je naj­bo­lje da za­ba­cu­je­mo na či­sto (tj. rav­no) dno, ne­ko­li­ko me­ta­ra pre­ko pri­o­bal­nog po­ja­sa pod ka­me­nom, na kom mu je si­stem če­sto za­pi­njao to­kom son­di­ra­nja. Naj­če­šće slič­no po­stu­pa­ju svi ver­zi­ra­ni fi­de­ra­ši ka­da pe­ca­ju na go­re spo­me­nu­tom lo­ka­li­te­tu Ka­men, jer se ri­ba kre­će u zo­ni ka­me­ni­tog dna i za­ba­ci­va­nje mno­go da­lje od nje bi­lo bi ne­pro­duk­tiv­no, pa sto­ga i be­smi­sle­no. Na­rav­no, ova­kav pri­stup zah­te­va pu­nu kon­cen­tra­ci­ju, bu­du­ći da ri­ba ko­ja se na­đe na udi­ci te­ži da se do­ko­pa pre­pre­ka (tj. ka­me­na) i tu po­tra­ži spas. To se naj­e­fi­ka­sni­je spre­ča­va usta­ja­njem sa sto­li­ce i vi­so­kim po­di­za­njem šta­pa ka­ko bi se za­ka­če­na ri­ba pre­ve­la pre­ko pre­pre­ka, u čist deo uz sa­mu oba­lu, i po­tom iz­va­di­la.

DOK SMO SE MI OSTA­LI JOŠ PRI­PRE­MA­LI za po­če­tak ri­bo­lo­va, na oba­lu su po­red nas ubr­za­no pri­sti­za­li ri­bo­lov­ci, pa je po svi­ta­nju oko nas sve bi­lo pu­no ko­le­ga pe­ca­ro­ša. Da­kle, da smo sa­mo ma­lo ka­sni­je sti­gli, ni tu ne bi­smo na­šli slo­bod­no me­sto.

Po­što smo una­pred do­bi­li in­for­ma­ci­ju da je na Ti­si tre­nut­no naj­ak­tiv­ni­ja de­ve­ri­ka, ja sam se pri­li­kom pri­pre­me hra­ne opre­de­lio za mno­go pu­ta pro­ve­re­nu kom­bi­na­ci­ju za tu ri­bu – me­ša­vi­nu jed­na­kih de­lo­va Van den Eynde pri­ma­ma Re­cord Sil­ver (ko­ja je pre­vas­hod­no na­me­nje­na za ovu vr­stu i do­sta le­plji­va, zbog če­ga je ko­ri­stim uglav­nom na du­bo­kim re­ka­ma) i Ri­ver Ace (ko­ja je od­lič­na »ba­zna« hra­na baš za te­ku­ću vo­du). U tu sme­su do­dao sam te­šku ze­mlju Ma­xi Ba­its braon bo­je i mle­ve­ni keks istog pro­iz­vo­đa­ča, a za uba­ci­va­nje u hra­ni­li­cu to­kom pe­ca­nja, kao i obič­no, pri­pre­mio sam do­sta mr­tvih cr­va, še­će­rac, ku­va­nu ko­no­plju i Ma­xi Ba­its pe­le­te.

VRE­ME JE UGLAV­NOM BI­LO LE­PO za ovo do­ba go­di­ne, ma­da je bi­lo i pe­ri­o­da sa ja­kim ve­trom. Ta­da sam da bih iz­be­gao stva­ra­nje »sto­ma­ka« na naj­lo­nu zbog nje­go­vog za­no­še­nja po po­vr­ši­ni pod dej­stvom stru­ja­nja va­zdu­ha, što sma­nju­je pre­ci­znost pla­si­ra­nja mam­ca ali i ote­ža­va uoča­va­nje tr­za­ja na vr­hu šta­pa, od­mah po za­ba­ci­va­nju ura­njao vrh šta­pa u vo­du i ta­ko sku­pljao vi­šak stru­ne do nje­nog za­te­za­nja po pa­du hra­ni­li­ce na dno.

Ina­če, u si­tu­a­ci­ji ka­da ima mno­go ri­bo­lo­va­ca na ma­lom pro­sto­ru, a du­va i jak ve­tar, ve­o­ma če­sta su mr­še­nja si­ste­ma sa su­sed­nim ri­bo­lov­ci­ma, što mo­že i te ka­ko da ner­vi­ra, pa i da re­zul­ti­ra sva­đa­ma. Ali Go­ran, Mar­ko i ja smo i za ta­kve uslo­ve uigra­ni, pa mi je pra­vo za­do­volj­stvo ka­da pe­ca­mo za­jed­no, a od­lič­no se to­me pri­la­go­dio i Ivan (lo­gič­no, jer je is­ku­san ri­bo­lo­vac, ko­ji je ne­dav­no re­šio da se oku­ša i u fi­de­ru) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 648-)