Krupna riba od početka do kraja

Kad se fi­de­ra­ši­ma isto­vre­me­no ja­vlja­ju krup­ne ri­be ko­je tra­že sup­til­ni­ji pri­stup i one ko­je je te­ško iz­va­di­ti bez gru­bljeg si­ste­ma, ni­je la­ko opre­de­li­ti se tj. na­ći na­čin da se jed­na­ko uspe­šno lo­ve i jed­ne i dru­ge. Ali ta­kvo pe­ca­nje je baš zbog to­ga vr­lo za­ni­mlji­vo, a mo­že bi­ti i iz­u­zet­no uspe­šno...

Na­kon za­i­sta na­por­nog fi­de­ri­sa­nja na Du­na­vu kod Ka­ra­vu­ko­va (o kom sam pi­sao u pro­šlom bro­ju) tre­ba­lo mi je ma­lo vre­me­na da se opo­ra­vim, i to vi­še od te­škog pri­la­za vo­di ne­go od sa­mog ri­bo­lo­va, ko­ji za me­ne uvek pred­sta­vlja uži­va­nje. Na­i­me, oni ko­ji pe­ca­ju sa mnom zna­ju da sam u pri­pre­ma­ma, tj. dok ne poč­nem da za­ba­cu­jem, ve­o­ma spor (ja to zo­vem te­melj­no­šću), što je če­sto i po­vod za po­ša­li­ce na moj ra­čun. Ali za­to ka­da kre­nem sa vi­še­sat­nim za­ba­ci­va­njem u br­zom rit­mu, »u tač­ku«, i va­đe­njem ri­be, te po­ša­li­ce re­dov­no pre­sta­ju.

NO DA OSTA­VI­MO ŠA­LU NA STRA­NU, SU­ŠTI­NA uspe­šnog ri­bo­lo­va, po mom mi­šlje­nju, je­ste u do­broj kon­cen­tra­ci­ji i či­ta­nju vo­de, ana­li­zi­ra­nju sva­ke kon­kret­ne si­tu­a­ci­je i tra­že­nju od­go­vo­ra na nju, te u mak­si­mal­no ak­tiv­nom pri­stu­pu. Za­to, ka­da sam umo­ran, bo­le­šljiv ili ma­kar sa­mo de­kon­cen­tri­san, ra­di­je vre­me pro­vo­dim kod ku­će ne­go po­red vo­de.

Ali pred­log pri­ja­te­lja Mi­lo­ša Va­si­ća iz Ma­čvan­ske Mi­tro­vi­ce, da na­kon me­sec da­na po­no­vo ode­mo na Sa­vu kod srem­skog se­la Mar­tin­ci, uči­nio mi se vi­še ne­go pri­ma­mlji­vim. Na­i­me, ako ja­ke ki­še ne na­kva­se pre­vi­še polj­ske pu­te­ve, pri­laz ko­li­ma je tu do­bar do sa­me re­ke, ta­ko da pri­bor ne mo­ra­mo da no­si­mo da­le­ko. Uz to, na po­me­nu­tom pret­hod­nom pe­ca­nju, po­čet­kom sep­tem­bra, iako u tom pe­ri­o­du ri­ba pre­ko da­na i ni­je bi­la na­ro­či­to ak­tiv­na na tom po­te­su, imao sam od­li­čan ulov krup­ne plo­ti­ce, pa sam se na­dao da bi ne­što slič­no mo­glo i sa­da da se de­si.

U ME­ĐU­VRE­ME­NU, DO­DU­ŠE, SI­TU­A­CI­JA SE PRO­ME­NI­LA, bar po in­for­ma­ci­ja­ma ko­je je Mi­loš imao, bu­du­ći da su se pred ovaj naš do­la­zak le­po lo­vi­le de­ve­ri­ka i mre­na (isti­na, bo­lje no­ću, ali je do­brih ulo­va bi­lo i po da­nu). A ka­ko ni Mi­loš ni ja ni­smo lju­bi­te­lji noć­nog pe­ca­nja, od­lu­či­li smo se za od­la­zak u sre­du, ra­ču­na­ju­ći na to da usred ne­de­lje ne bi tre­ba­lo da bu­de gu­žve ka­kva se tu, ka­da ima šan­se da se le­po pe­ca, uvek stvo­ri vi­ken­dom.

I za­i­sta, iako ni­smo baš po­ra­ni­li, na du­gač­koj pla­ži smo za­te­kli sve­ga ne­ko­li­ko ri­bo­lo­va­ca. Isti­na, oni su bi­li baš na me­stu ko­je smo mi pret­hod­no pla­ni­ra­li da za­po­sed­ne­mo, ali smo se mi za po­če­tak le­po sme­sti­li i ne­što niz­vod­ni­je. Me­đu­tim, to­kom da­na će se is­po­sta­vi­ti da ta na­ša od­lu­ka i ni­je bi­la baš naj­bo­lja, bu­du­ći da je Sa­va po­če­la na­glo da na­do­la­zi, pa je zbog kon­fi­gu­ra­ci­je te­re­na pre­ti­la opa­snost da vo­da nas dvo­ji­cu prak­tič­no op­ko­li. Za me­ne, ko­ji uvek u ge­pe­ku ko­la no­sim du­bo­ke gu­me­ne či­zme, to i ni­je bio pre­ve­lik pro­blem, ali za Mi­lo­ša, ko­ji je od obu­će imao sa­mo plit­ke pa­ti­ke, mo­glo je da­lje pe­ca­nje po­sta­ti i  ne­iz­vo­dlji­vo. Sre­ćom po nas, dvo­ji­ca ko­le­ga ko­je smo za­te­kli na »na­šoj« pla­ni­ra­noj po­zi­ci­ji u me­đu­vre­me­nu su od­u­sta­la od ri­bo­lo­va i oti­šla, pa smo se po­me­ri­li ma­lo uz­vod­no, baš ta­mo gde smo se i na­da­li da će­mo bi­ti.

NA­RAV­NO, TO JE POD­RA­ZU­ME­VA­LO NE­ŠTO ne­pla­ni­ra­nog tro­še­nja vre­me­na, a bi­lo je po­treb­no i po­no­vo for­mi­ra­ti hra­ni­li­šte, po­što su ko­le­ge pe­ca­le kla­sič­nim du­bin­ka­ma i mno­go bli­že ne­go mi, i to ne baš uspe­šno, zbog če­ga je je­dan od njih, dok su još po­ku­ša­va­li da ne­što ura­de, u jed­nom mo­men­tu i do­šao do me­ne, da vi­di šta to sta­vlja­mo na udi­ce ka­da do­bi­ja­mo ri­bu če­šće ne­go oni. 

No stvar ni­je bi­la u to­me, jer naš ma­mac su bi­li sa­svim obič­ni be­li me­sni cr­vi­ći, a »taj­na« je le­ža­la u sit­nim udi­ca­ma, tan­kom pred­ve­zu i če­stom mak­si­mal­no pre­ci­znom za­ba­ci­va­nju hra­ni­li­ca na­pu­nje­nih kva­li­tet­nom hra­nom (što sve za­jed­no uze­to i je­ste su­štin­ski raz­log efi­ka­sno­sti fi­der teh­ni­ke).

OVO PE­CA­NJE BI­LO JE IZA­ZOV­NO NA je­dan spe­ci­fi­čan na­čin. Na­i­me, po­što smo sa­da krup­ni­je ko­ma­de do­bi­ja­li prak­tič­no od pr­vih za­ba­ča­ja (dok se pre me­sec da­na u star­tu ja­vlja­la sa­mo sit­na be­la), di­le­ma ni­je bi­la ka­ko da ih pri­vu­če­mo, već za ko­ju vr­stu ri­be da se opre­de­li­mo ka­ko bi­smo on­da to­me mak­si­mal­no pri­la­go­di­li pri­stup.

Pro­šli put je Mi­loš imao na­je­zdu sit­nih mre­ni­ca, ko­je sam ja ne­ka­ko us­peo da iz­beg­nem. Ve­ru­jem da su to­me do­pri­ne­li moj iz­bor pri­ma­me – u njoj je do­mi­nant­na kom­po­nen­ta bi­la hra­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 647-)