Teškom artiljerijom na mrenu

Ako se za ne­ku va­ri­jan­tu pe­ca­nja na fi­der mo­že re­ći da je eks­trem­na po pri­bo­ru ko­ji se ko­ri­sti i na­po­ru ko­ji iz­i­sku­je, on­da je to lov mre­ne na Du­na­vu. Ali ka­da krup­na kra­lji­ca br­za­ka uda­ri i po­tom u ja­koj stru­ji kre­ne si­lo­vi­to da se opi­re va­đe­nju, sve se te­ško­će mo­men­tal­no za­bo­ra­ve

Ka­da god se na­đem u ne ta­ko ret­koj si­tu­a­ci­ji da od ko­la do oda­bra­nog me­sta po­red vo­de te­šku fi­der opre­mu no­sim vi­še sto­ti­na me­ta­ra, ne­kad i sko­ro ki­lo­me­tar, se­tim se one pri­če da su se mno­ge za­kle­te ša­ran­dži­je pre­o­ri­jen­ti­sa­le na mo­der­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com zbog uve­re­nja da se u njoj znat­no ma­nje opre­me ko­ri­sti, pa na­rav­no i no­si na pe­ca­nje. Ali iako ne­ma spo­ra da se po tom pi­ta­nju ove dve teh­ni­ke ne mo­gu iz­jed­na­či­ti, ni­je­dan pa­si­o­ni­ra­ni fi­de­raš ne­će po­ći na iole zah­tev­ni­je pe­ca­nje bez »ozbilj­ne« sto­li­ce, »tac­ne«, vi­še šta­po­va, ko­fa i »to­ne« hra­ni­li­ca, kao i po­ve­li­kog ar­se­na­la pri­ma­ma, ma­ma­ca, ra­znog zr­ne­vlja i dru­gih do­da­ta­ka hra­ni.

JE­DAN OD TE­RE­NA DO KO­JIH se sti­že uz do­sta pe­ša­če­nja i te­glje­nja stva­ri je i Du­nav kod Ka­ra­vu­ko­va. Tu sam vi­še pu­ta do sa­da pe­cao u dru­štvu do­brih pri­ja­te­lja i če­sto smo se za­kli­nja­li (bez ob­zi­ra na od­li­čan ulov) ka­ko nam je to po­sled­nji do­la­zak. Sa­svim ra­zu­mlji­vo, jer ka­da se upo­re­de uspe­šna pe­ca­nja na­do­mak par­ki­ra­nog auto­mo­bi­la, i ova­kva, ko­ja zah­te­va­ju da se »iha­haj« pe­ša­či sa po­ve­li­kim te­re­tom, i naj­za­gri­že­ni­ji ri­bo­lo­vac mo­ra se za­pi­ta­ti za­što mu to tre­ba. Ali od­go­vor je u su­šti­ni jed­no­sta­van – glav­ni po­kre­tač ve­ći­ni nas je že­lja da se pro­ba ne­što no­vo, od­no­sno dru­ga­či­je.

Baš to me je i mo­ti­vi­sa­lo da na­kon uspe­šnih ovo­se­zon­skih pe­ca­nja raz­ne be­le ri­be na Sa­vi u oko­li­ni Be­o­gra­da pri­hva­tim pred­log Mar­ka Bu­da­ko­vi­ća, svog pri­ja­te­lja i sa­put­ni­ka na mno­gim ri­bo­lo­vač­kim iz­le­ti­ma ši­rom na­še ze­mlje, da za­jed­no sa dvo­ji­com na­ših mla­dih ko­le­ga, a ta­ko­đe vr­snih fi­de­ra­ša, Sen­kom i Lu­kom, ode­mo na Du­nav kod Ka­ra­vu­ko­va.

Mar­ko i ja smo u vi­še na­vra­ta tu le­po pro­šli, ali mi je ne­ka­ko ipak u naj­ja­čem se­ća­nju ostao taj mu­ko­trp­ni pri­laz i još mu­ko­trp­ni­ji ka­sni­ji od­la­zak sa me­sta. No upr­kos sve­mu, već ne­ko­li­ko se­zo­na od­la­zi­mo ta­mo bar jed­nom do dva pu­ta go­di­šnje, pa smo to ura­di­li i sre­di­nom sep­tem­bra, bez ob­zi­ra na to što u ovo do­ba ri­ba le­po ra­di i na ra­znim dru­gim me­sti­ma ko­ja su mno­go pri­stu­pač­ni­ja.

PRO­ME­NA AM­BI­JEN­TA, DO KO­JE JE OD na­šeg po­sled­njeg pe­ca­nja na ovom te­re­nu do­šlo ta­ko što je gu­sta šu­ma po­se­če­na, do­dat­no nam je za­gor­ča­la ži­vot jer smo iz­gu­bi­li ori­jen­ta­ci­ju, pa smo sa kom­plet­nom opre­mom pe­ša­či­li još vi­še ne­go obič­no, zbog če­ga sam je­dva do­če­kao da stig­ne­mo do oba­le ka­ko bih se za­va­lio u svo­ju udob­nu For­max Ele­gan­ce sto­li­cu, či­ji ka­iš mi se, za­jed­no sa onim od fu­tro­le sa šta­po­vi­ma, još je­dva ne­ko­li­ko mi­nu­ta pre to­ga ne­mi­lo­srd­no use­cao u vrat, zbog če­ga sam us­put ne jed­nom gla­sno ne­go­do­vao (tj. pso­vao, da bu­dem iskren).

Ka­da smo se ko­nač­no ras­pa­ko­va­li i pri­pre­mi­li za po­če­tak ri­bo­lo­va, shva­tio sam mi je zbog  umo­ra te­ško i da pre­ci­zno za­ka­čim cr­vi­će na udi­cu. Me­đu­tim, br­zo sam se po ko zna ko­ji put  uve­rio da je lju­bav pre­ma pe­ca­nju ne­ve­ro­vat­na i ta­ko­re­ći le­ko­vi­ta. Na­i­me, pr­ve pre­le­pe plo­ti­ce ko­je su se ja­vi­le uči­ni­le su da sve od­mah za­bo­ra­vim i pre­pu­stim se ča­ri­ma ri­bo­lo­va i tra­že­nju od­go­vo­ra na uvek ak­tu­el­na pi­ta­nja – ko­ja će udi­ca bi­ti naj­e­fi­ka­sni­ja, ko­ja du­ži­na pred­ve­za, da li uz mam­ce do­da­va­ti i po­di­zač ili ne itd. A ka­ko sam le­pe plo­ti­ce već pe­cao ove go­di­ne na Sa­vi, ci­lja­na ri­ba broj je­dan mi je ovog pu­ta bi­la mre­na, a broj dva krup­na de­ve­ri­ka, ko­ju sam pret­hod­nih se­zo­na tu i do­bi­jao (kao što se mo­že i vi­de­ti sa jed­ne od sli­ka).

PRI­PRE­MA­JU­ĆI SE ZA OVAJ RI­BO­LOV OPRE­DE­LIO sam se za naj­te­ži pri­bor iz svog ar­se­na­la – 4,2 m du­ge šta­po­ve Pre­ston Xtre­me Mon­ster Dis­tan­ce Fe­e­der, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 200 g, i 3,9 m du­gi Do­me Ga­bor Big Ri­ver, t.b. do 350 g. Mo­ram ov­de da na­gla­sim, da ne bi osta­lo ne­ja­sno, da bez ob­zi­ra na to što je moć­na re­ka, Du­nav ne na­la­že na svim te­re­ni­ma upo­tre­bu ta­ko ja­kog pri­bo­ra. Me­đu­tim, ka­da se ide na­men­ski na mre­nu, ko­ja se u sva­koj vo­di dr­ži naj­ja­čih br­za­ka, sko­ro uvek su neo­p­hod­ne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 120 do 150 g, što i po­čet­ni­ci­ma ja­sno go­vo­ri da od uži­va­nja u fi­no­ći u toj si­tu­a­ci­ji ne­ma ni­šta, tj. da se ta­kav pri­stup ni­ma­lo ne pre­po­ru­ču­je.

SA PRI­MA­MA­MA NI­SAM HTEO da eks­pe­ri­men­ti­šem – na­pra­vio sam sme­su ko­ja mi je če­sto da­va­la do­bre re­zul­ta­te u ri­bo­lo­vu mre­ne – kom­bi­na­ci­ju jed­na­kih de­lo­va Se­rie Wal­ter Bar­bel i Ti­mar Ri­ver Che­e­se, ko­joj sam do­dao te­šku ze­mlju, mno­go mr­tvih cr­vi­ća, ku­va­ne ko­no­plje i pe­le­ta sa aro­mom si­ra.

Pe­ca­nje sam za­po­čeo sa udi­ca­ma Ga­ma­kat­stu A1 Te­am Fe­e­der Fi­ne Carp, ve­li­či­ne 14, i pred­ve­zom de­blji­ne 0,16 mm, ali čim sam na hra­ni­li­šte iz­ba­cio po mo­joj pro­ce­ni do­volj­no hra­ne sa cr­vi­ći­ma, pre­šao sam, zbog oče­ki­va­ne mre­ne, na mno­go ja­ču udi­cu VMC 7009 (ta­ko­đe ve­li­či­ne 14) i pred­vez od 0,18 mm, a u re­zer­vi sam imao i ne­što de­blje pred­ve­ze, od 0,20 mm... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 646)