Klen je iz­ra­zi­ti sva­što­jed, sa ve­ro­vat­no naj­ši­rim je­lov­ni­kom od svih ri­ba na­ših vo­da. U ovom pe­ri­o­du, me­đu­tim, ve­ći­na pe­ca­ro­ša ko­ji ga hva­ta­ju na pri­rod­ne mam­ce ne raz­mi­šlja mno­go, već se opre­de­lju­je ili za la­ko do­stup­no se­zon­sko vo­će ili za in­sek­te

Pre ili ka­sni­je sva­ki ri­bo­lo­vac na­đe se u si­tu­a­ci­ji da ume­sto pro­ve­re­ne pri­hra­ne na ne­kom pe­ca­nju mo­ra da se sna­la­zi i da ko­ri­sti ne­što što ni­ka­da ra­ni­je ni­je is­pro­bao i o či­joj upo­tre­blji­vo­sti mo­že sa­mo da na­ga­đa. Ta­kav po­ku­šaj se mo­že za­vr­ši­ti ne­u­spe­hom, ali i ulo­vom za pam­će­nje, a ovo dru­go de­si­lo se jed­nom od na­ših vr­snih fi­de­ra­ša

Lov ša­ra­na na ve­li­kim aku­mu­la­ci­ja­ma dra­stič­no se raz­li­ku­je i od pe­ca­nja na re­ka­ma i od nad­mu­dri­va­nja sa naj­po­pu­lar­ni­jim ci­pri­ni­dom na ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, a po­go­to­vo na rib­njač­kim je­ze­ri­ma. Tu va­že pot­pu­no dru­ga pra­vi­la, a ka­pi­tal­ci se ret­ko lo­ve, ali je iza­zov ve­li­ki, a sva­ki upe­ca­ni ša­ran se pam­ti i ra­ču­na

Lov ša­ra­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma po­stao je mno­go pro­duk­tiv­ni­ji i uspe­šni­ji od ka­ko su spe­ci­ja­li­sti za lov »vo­de­ne li­si­ce« po­če­li da ko­ri­ste mo­di­fi­ko­va­nu va­ri­jan­tu mon­ta­že ko­ju za pe­ca­nje te ri­be na sta­ja­ći­ca­ma ma­sov­no ko­ri­ste en­gle­ske ša­ran­dži­je – sa udi­com sa­kri­ve­nom u pri­ma­mi ko­jom su ob­le­plje­ni hra­ni­li­ca ili olo­vo

Va­ra­li­ča­re­nje štu­ke je vid lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma u kom su pro­me­ne du­go bi­le mi­ni­mal­ne, a ve­ći­ni ri­bo­lo­va­ca či­ni­lo se da su sve va­ra­li­ce za tu gra­blji­vi­cu pro­na­đe­ne ka­da su ot­kri­ve­ni lep­ti­ri i ka­ši­ke. Me­đu­tim, u po­sled­njoj de­ce­ni­ji se štu­ko­lov mno­go pro­me­nio i po­stao efi­ka­sni­ji i za­ni­mlji­vi­ji, po­go­to­vo ko­le­ga­ma ko­je vo­le da do­ra­đu­ju i sa­mi na­o­ru­ža­va­ju svo­je fa­vo­ri­te

Za­pi­nja­nje va­ra­li­ce za pod­vod­nu pre­pre­ku na iz­gled­nom me­stu ne zna­či sa­mo gu­bi­tak vre­me­na i pro­pu­šta­nje šan­se da uhva­ti­mo ne­ku le­pu gra­blji­vi­cu, već za po­sle­di­cu ima i pla­še­nje ri­be, kva­re­nje po­zi­ci­je (ako po­me­ri­mo ne­ku ve­ću gra­nu ili dru­gu pre­pre­ku ili na njoj osta­vi­mo du­že par­če stru­ne), pa i tro­šak ko­ji ni­je uvek za­ne­mar­ljiv. Za­to dve vi­še ri­bo­lo­va­ca ko­ji lo­ve na dži­go­ve ko­ri­sti udi­ce sa štit­ni­ci­ma, ko­je mo­že­mo na­pra­vi­ti ili im­pro­vi­zo­va­ti na vi­še na­či­na