Si­li­kon­ske gla­vi­nja­re su u po­sled­njih de­se­tak go­di­na po­sta­le pra­vi hit me­đu na­šim va­ra­li­ča­ri­ma, ko­ji na njih lo­ve mno­ge gra­blji­vi­ce, od so­ma i mla­di­ce, pre­ko smu­đa i bu­co­va, do kle­na i ban­da­ra. Da­le­ko se naj­ma­nje od svih po­pu­lar­nih pre­da­to­ra na njih hva­ta štu­ka. Tekst ko­ji sle­di po­ka­zu­je da je ve­ro­vat­no glav­ni raz­log za to či­nje­ni­ca da štu­ka­ro­ši tu vr­stu va­ra­li­ca bez­raz­lo­žno za­po­sta­vlja­ju

Kod nas lov gra­vlji­vi­ca tro­lin­gom ni­je na­ro­či­to raz­vi­jen ni­ti po­pu­la­ran, pre sve­ga za­to što na ve­ći­ni je­ze­ra ni­je do­zvo­ljen (jer je za­bra­nje­na upo­tre­ba ča­ma­ca sa mo­to­rom ili ma ka­kvih plo­vi­la u ri­bo­lo­vu). Vla­sin­sko je­ze­ro je je­dan od r­et­kih iz­u­ze­ta­ka, a na nje­mu tom teh­ni­kom lo­kal­ni znal­ci go­di­na­ma ostva­ru­ju od­lič­ne ulo­ve

Ka­da pr­vi dan pla­ni­ra­nog du­žeg ri­bo­lo­va pro­đe sla­bi­je ne­go što smo se na­da­li, ve­ći­na nas pro­me­ni me­sto, ma­mac ili ne­što dru­go u pri­stu­pu, u na­di da će to do­ne­ti že­lje­ni re­zul­tat. A ne­kad je na­pro­sto do­volj­no sa­mo još jed­nom oti­ći na istu po­zi­ci­ju i pe­ca­ti na isti na­čin

I u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne smuđ je ak­ti­van i mo­gu­će ga je uhva­ti­ti uko­li­ko pri­stup pri­la­go­di­mo nje­go­vom rit­mu ži­vo­ta i is­hra­ne u uslo­vi­ma za­gre­ja­ne i bi­stre vo­de sa ni­skim pro­cen­tom ki­se­o­ni­ka. Na ka­pi­tal­ce ne tre­ba ra­ču­na­ti, iako ni nji­ho­vo ja­vlja­nje ni­je sa­svim ne­mo­gu­će, ali upor­ni i si­ste­ma­tič­ni se i sa­da mo­gu na­u­ži­va­ti i re­dov­no do­bi­ja­ti le­pe ko­ma­de  

Mo­der­ni ri­bo­lov krup­nih ci­pri­ni­da ve­ći­na onih ko­ji ga upra­žnja­va­ju po­ve­zu­je sa sra­zmer­no ma­lim vo­da­ma sa ve­li­kom kon­cen­tra­ci­jom ša­ra­na. Ali ko­li­ko god ta­kvo pe­ca­nje bi­lo za­ni­mlji­vo i di­na­mič­no, ima i onih ko­ji po­se­ban iza­zov na­la­ze u obr­nu­toj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj tre­ba zna­nja, str­plje­nja, a naj­če­šće i ma­lo sre­će da bi se na udi­ci na­šao bar ne­ki ka­pi­ta­lac

Ve­ći­na plov­ka­ro­ša ma­šta o si­tu­a­ci­ji u ko­joj na oda­bra­nom me­stu ri­be ras­po­lo­že­ne za je­lo ima u to­li­koj ko­li­či­ni da uzi­ma ma­mac u sva­kom za­ba­ča­ju, bez ika­kvog pri­ma­mlji­va­nja. No to se u prak­si ret­ko do­ga­đa, a ne­kad mo­ra­mo čak na­pra­vi­ti i na­iz­me­nič­no ba­ca­ti dve hra­ne ka­ko bi­smo ne­ke ri­be do­ma­mi­li u zo­nu pe­ca­nja, a dru­ge uda­lji­li od nje