Deo Du­na­va uz le­vu oba­lu, od 1.231 do 1.226 ki­lo­me­tra, pre­ko pu­ta srem­skog se­la Kr­če­din, de­ce­ni­ja­ma je va­žio za je­dan od ri­bom naj­bo­ga­ti­jih na po­te­su iz­me­đu Be­o­gra­da i No­vog Sa­da. Iako se po­sled­njih go­di­na tu ne pe­ca kao ne­ka­da, taj te­ren ite­ka­ko ima šta da po­nu­di, ka­ko oni­ma ko­ji pe­ca­ju ci­pri­ni­de, ta­ko i lov­ci­ma na sve du­nav­ske gra­blji­vi­ce.

I ove je­se­nim, ri­bo­lov­ci su na Sav­sko je­ze­ro u Be­o­gra­du na­va­li­li od­mah po za­vr­šet­ku ku­pa­li­šne se­zo­ne. Va­ra­li­ča­ri da ju­re štu­ku, ban­da­ra i smu­đa, a fi­de­ra­ši da če­ka­ju po­če­tak cu­ga krup­ne de­ve­ri­ke, po ko­joj je ovaj re­vir i po­znat. U po­čet­ku su uglav­nom lo­vi­li cver­gla­ne, sit­ne de­ve­ri­ke, le­pe bo­dor­ke i po­ne­kog ban­da­ra, ali ni ne po­mi­šlja­ju na od­u­sta­ja­nje, jer lo­pa­ta­re sa­mo što ne kre­nu.

Ži­vi ke­der (naj­če­šće ba­bu­ška du­ga do de­se­tak cen­ti­me­ta­ra) ube­dlji­vo je naj­če­šće ko­ri­šćen pri­rod­ni ma­mac za štu­ku na na­šim vo­da­ma. Ri­bo­lov­ci iz mno­gih ze­ma­lja za­pad­ne i se­ver­ne Evro­pe sa ve­li­kim uspe­hom ko­ri­ste mr­tve ke­de­re, i to mor­ske bar jed­na­ko če­sto ko­li­ko i reč­ne. Svoj re­cept za uspeh u ta­kvom ri­bo­lo­vu ot­kri­va je­dan od naj­ču­ve­ni­jih štu­ka­ro­ša na­šeg kon­ti­nen­ta.

Va­ra­li­ča­re­nje po ja­kom ve­tru ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no, a če­sto je i neizvodljivo. Ali, po­sto­ji je­dan iz­u­ze­tak – ko­ša­va na ve­li­kom de­lu Du­na­va kroz na­šu ze­mlju. Na­i­me, ona na mno­gim me­sti­ma sa­te­ru­je sit­nu ri­bu uz oba­lu, što pre­da­to­rima omogućava da bez mno­go mu­ke do­đu do plena. A va­ra­li­ča­ri ko­ji ume­ju da ko­ri­ste stru­ja­nje va­zdu­ha ta­da mo­gu ostva­ri­ti od­lič­ne ulo­ve.

Mon­ti­ra­nje tvr­dih ma­ma­ca na dla­ku iz osno­va je pro­me­ni­lo mno­go to­ga u ša­ran­skom ri­bo­lo­vu, pa i na­čin na ko­ji se ve­zu­ju udi­ce. Kroz prak­su se po­ka­za­lo da je jed­no od naj­jed­no­stav­ni­jih re­še­nja i naj­bo­lje – to je beš­čvor­ni čvor, ko­ji se la­ko ve­zu­je i vr­lo je jak, a uz to omo­gu­ća­va ri­bo­lov­cu da sva­ki ma­mac po­sta­vi na op­ti­mal­nom od­sto­ja­nju od udi­ce.

Sve če­šće od ša­ran­dži­ja ko­je po­se­ću­ju ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re ču­je­mo da su mo­ra­li do­bro da se na­ra­de i po­tru­de ne bi li utvr­di­li na ko­ji ma­mac ri­ba u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji naj­bo­lje re­a­gu­je. Ni obi­la­to pri­hra­nji­va­nje ni­je ga­ran­ci­ja da će se ša­ra­nu ape­tit pro­bu­di­ti u pu­noj me­ri i da lovan neće biti samo je­dan ma­mac ili pre­zen­ta­ci­ja.