Kad je mnogo manje znatno više

Je­dan od glav­nih raz­lo­ga ras­tu­će po­pu­lar­no­sti fi­der teh­ni­ke je u nje­noj jed­no­stav­no­sti. Me­đu­tim, taj kva­li­tet mo­že ne­ke ri­bo­lov­ce uči­ni­ti ma­nje efi­ka­snim uko­li­ko po­ve­ru­ju da im je sve ja­sno, po­zna­to i da ne­ma na­či­na da bu­du uspe­šni­ji jer sve ra­de ka­ko tre­ba. Ovog pu­ta vam skre­će­mo pa­žnju na jed­nu va­žnu stvar na ko­ju mno­gi ne obra­ća­ju do­volj­no pa­žnje

Mno­gi po­čet­ni­ci u fi­der ri­bo­lo­vu, ali i ne­ki od onih ko­ji mi­sle da su o nje­mu već do­sta to­ga na­u­či­li, sma­tra­ju da je do­volj­no na­pu­ni­ti hra­ni­li­cu i za­ba­ci­ti je, te da se ri­ba po­sle to­ga sa­ma hva­ta na udi­cu pla­si­ra­nu bli­zu pri­ma­me. Me­đu­tim, ni­je ret­kost da ona na tu hra­nu ne re­a­gu­je ili da čak od mo­men­ta kad joj je po­nu­di­mo poč­ne sla­bi­je da uzi­ma mam­ce. Ako u tim si­tu­a­ci­ja­ma ne od­re­a­gu­je­mo pra­vo­vre­me­no i ade­kvat­no, mo­že se de­si­ti da sa­ti­ma uza­lud­no se­di­mo po­red vo­de i če­ka­mo da se vrh na­šeg šta­pa za­tre­se, pa će sva­ko ko ima ma­lo vi­še zna­nja i pri­me­nju­je mo­de­ran pri­stup pred­u­ze­ti ne­što da ri­bu pod­stak­ne na je­lo. U tom ni­zu mo­gu­ćih po­stu­pa­ka, naj­pre se, po pra­vi­lu, pri­be­ga­va pro­me­ni mam­ca, za­tim ve­li­či­ne udi­ce, du­ži­ne pred­ve­za, po­zi­ci­je ili tač­ke u ko­ju ma­mac pla­si­ra­mo u zo­ni hra­ni­li­šta ili u nje­go­voj ne­po­sred­noj bli­zi­ni. Ali mo­gu­će je još po­ne­što uči­ni­ti, a je­dan od even­tu­al­nih po­te­za na ko­ji mno­gi go­to­vo da uop­šte ne po­mi­šlja­ju je­ste pro­me­na na­či­na na ko­ji pu­ni­mo svo­ju hra­ni­li­cu!

UOBI­ČA­JE­NO SE HRA­NI­LI­CA PU­NI ili či­stom bra­šna­stom pri­hra­nom ili onom po­me­ša­nom sa od­re­đe­nom ko­li­či­nom ze­mlje (te­ške ili la­ke, za­vi­sno od to­ga na ka­kvoj vo­di pe­ca­mo i šta tim do­dat­kom že­li­mo da po­stig­ne­mo), a ne­ka­da i sa­mo ze­mljom; u sve tri va­ri­jan­te se pri­ma­mi mo­gu do­da­ti i ne­ke ži­ta­ri­ce, cr­vi, sec­ka­ne gli­ste ili dru­gi mam­ci. Ak­tiv­nost oda­bra­ne pri­hra­ne ko­ri­gu­je­mo sla­bi­jim ili ja­čim sti­ska­njem sa­dr­ža­ja pri pu­nje­nju, te pro­me­nom ti­pa hra­ni­li­ce ili nje­ne ve­li­či­ne, od­no­sno oda­bi­rom mo­de­la ko­me su ok­ca ili otvo­ri ve­ći ili pak ma­nji, itd., a isti efe­kat mo­že da­ti i do­dat­no vla­že­nje hra­ne ili osta­vlja­nje da se ma­lo vi­še osu­ši.

KO­RI­ŠĆE­NJE HRA­NI­LI­CA RAZ­LI­ČI­TIH ve­li­či­na je pr­vo če­mu tre­ba da pri­beg­ne­mo on­da ka­da pro­me­ne pri­stu­pa po­bro­ja­ne u uvo­du ne da­ju re­zul­ta­te. Kao i ve­ći­na tak­mi­ča­ra i ja za start­no pri­hra­nji­va­nje, na po­čet­ku pe­ca­nja, ko­ri­stim ve­će hra­ni­li­ce, a ako je po­treb­no s nji­ma i pe­cam u pr­vih po­la sa­ta – sat, pa po­tom pre­la­zim na ma­nje. Ali po­vre­me­no, po­sle ne­ko­li­ko sa­ti, do­hra­nju­jem ve­ćom hra­ni­li­com ili sa­svim pre­đem na nju uko­li­ko pro­ce­nim da će mi obil­ni­je pri­hra­nji­va­nje do­ne­ti ve­ći ulov. Iako to mno­gi­ma ve­ro­vat­no de­lu­je be­zna­čaj­no... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 479-)