Oblaci i vetar, guma i metal

Premda re­la­tiv­no sko­ro une­ta, štu­ka je po­sta­la za ri­bo­lov­ce jed­na od dve naj­va­žni­je i naj­in­te­re­sant­ni­je gra­blji­vi­ce na Vla­sin­skom je­ze­ru. Iako je ima do­sta i do­sti­že za­vid­ne ve­li­či­ne, ni­je je la­ko lo­vi­ti. Ali ka­da se po­klo­pe po­volj­ni vre­men­ski uslo­vi, do­bro po­zna­va­nje te­re­na i iz­bor tak­ti­ke, kao i ve­šti­na ri­bo­lo­va­ca, iz­ve­stan je ri­bo­lov ko­ji se pam­ti

Na­kon du­že ap­sti­nen­ci­je od ri­bo­lo­va, ko­nač­no mi se kra­jem apri­la uka­za­la ide­al­na pri­li­ka za od­la­zak na vo­du. Ali bu­du­ći da je smuđ, ri­ba ko­ju naj­če­šće lo­vim, u za­bra­ni, a da som ni­je pri ape­ti­tu, bio sam u ozbilj­noj di­le­mi šta i gde da uop­šte pro­bam da pe­cam. Kao pri­zvan, par da­na pre da­tu­ma ko­ji sam od­re­dio za ri­bo­lov, ja­vio mi se Di­mi­tri­je Ko­van­džić, moj drug iz Vla­so­tin­ca, da mu po­mog­nem oko oda­bi­ra ma­ši­ni­ce, a us­put mi je po­me­nuo da su se na Vla­sin­skom je­ze­ru tih da­na ja­vlja­le le­pe štu­ke. Ni­je mo­rao mno­go da mi ka­že mno­go vi­še od to­ga, jer me od­mah pri­vu­kla po­mi­sao da odem na to pre­le­po pla­nin­sko je­ze­ro i pro­bam da na nje­mu lo­vim štu­ku. Ni oko eki­pe sa ko­jom ću kre­nu­ti u tu ak­ci­ju ni­je bi­lo ne­do­u­mi­ce – po­zvao sam dru­ga Mi­lo­ša Stan­ko­vi­ća, jed­nog od bo­ljih va­ra­li­ča­ra ko­je po­zna­jem, i sa ko­jim če­sto pe­cam.

KA­KO KAO PA­SI­O­NI­RA­NI smu­đa­roš vr­lo ret­ko lo­vim štu­ku, iz­bor va­ra­li­ca za tu vr­stu mi je osku­dan, ali sam i to la­ko re­šio na­kon što mi je do­ma­ćin Mi­ta re­kao da su se na je­ze­ru naj­bo­lje po­ka­za­le ka­ši­ke i si­li­kon­ci. Osim »gu­ma« ko­je naj­če­šće ko­ri­stim, po­neo sam ne­ko­li­ko me­tal­nih va­ra­li­ca iz no­vog For­max At­tack pro­gra­ma, po­što su se ti mam­ci (a po­go­to­vo spi­ne­ri i ka­ši­ke), po re­či­ma onih ko­ji su ih već pro­ba­li, po­ka­za­li kao od­lič­ni za lov štu­ke.

Ka­da je ko­nač­no do­šao dan za ri­bo­lov, pro­bu­dio sam se i pre ne­go što se ogla­sio alarm na mo­bil­nom te­le­fo­nu, br­zo is­pio ka­fu i kre­nuo na Vla­si­nu. Uz raz­go­vor o tak­ti­ci ko­ju će­mo pri­me­ni­ti, put od sko­ro dva sa­ta pro­le­teo je za­čas i sti­gli smo na je­ze­ro. Do­če­kao nas je Di­mi­tri­je, ta­ko­đe stra­stve­ni va­ra­li­čar, ali ko­ji naj­ra­di­je lo­vi štu­ku i kle­na. Uz do­ma­će slat­ko i ra­ki­ji­cu nam je ob­ja­snio ka­kva je kon­fi­gu­ra­ci­ja dna na de­lu na ko­me će­mo lo­vi­ti, ko­li­ka je du­bi­na i pre­po­ru­čio nam je ko­je va­ra­li­ce da for­si­ra­mo.

Ju­tro je obe­ća­va­lo bu­du­ći da je bi­lo oblač­no, ali bez ki­še, sko­ro pa mir­no, što je ide­al­no vre­me za pe­ca­nje, i to na­ro­či­to štu­ke. Pu­ni ela­na se­li smo u ča­mac i ri­bo­lov je mo­gao da poč­ne. Pr­vu po­zi­ci­ju na ko­ju smo sta­li pre­tra­ži­li smo na br­zi­nu raz­li­či­tim va­ra­li­ca­ma (vo­ble­rom, ka­ši­kom, lep­ti­rom i si­li­kon­ci­ma), ali ni­smo ima­li ni uda­rac, pa smo po­sle pet­na­e­stak mi­nu­ta pro­me­ni­li me­sto. I to dru­go je bi­lo slič­no pr­vom, sa du­bi­nom iz­me­đu dva i če­ti­ri me­tra i do­sta sta­re tra­ve na dnu, iz ko­je bi štu­ka tre­ba­lo da vre­ba svoj plen, ali ni tu se ni­šta ni­je de­si­lo.

PO­ČET­NA EUFO­RI­JA PO­LA­KO je opa­da­la, ali ta­da je ve­tar po­čeo da du­va sve ja­če, što če­sto zna da bu­de oki­dač za sko­ro sve gra­blji­vi­ce, pa smo se na­da­li da bi ta­ko mo­glo da bu­de i ovog pu­ta. Na­kon ne­ko­li­ko pro­me­nje­nih lo­ka­ci­ja na ko­ji­ma se ni­šta ni­je de­si­lo, sta­li smo na jed­nu po­pri­lič­no uda­lje­nu od oba­le, ali na ko­joj vo­da ni­je ta­ko du­bo­ka. Tu je Mi­loš imao pr­vi uda­rac za upis to­ga da­na i po­sle kra­će bor­be u čam­cu se na­šla le­pa štu­ka, te­ška iz­me­đu 2,5 i 3 kg, ko­ju smo po­sle sli­ka­nja vra­ti­li u vo­du (na Vla­sin­skom je­ze­ru je za štu­ku i pa­strm­ku pro­pi­san re­žim ri­bo­lo­va »uhva­ti i pu­sti« – prim. ur.).

Ni­smo ni za­vr­ši­li sa če­sti­ta­njem Mi­lo­šu, a Di­mi­tri­jev otac ogla­sio se ču­ve­nim: »Evo je!« ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 479-)