Dve čarobne reči!

Je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih ri­bo­lov­nih te­re­na u Bač­koj ove go­di­ne neo­če­ki­va­no je oži­veo ne­što ra­ni­je ne­go ina­če. Usred lo­vo­sta­ja na smu­đa pro­ra­di­la je naj­o­mi­lje­ni­ja ri­ba mno­gih ka­nal­skih plov­ka­ro­ša i du­bin­ka­ša – »zla­ti­ca«!

U Ku­cu­ri, na­iz­gled obič­nom voj­vo­đan­skom se­lu u sr­cu Bač­ke, dva pu­ta go­di­šnje oku­plja se mno­štvo na­ro­da iz bli­že i da­lje oko­li­ne. Da­tum jed­nog od tih oku­plja­nja je fik­si­ran na 28. av­gust, ka­da se pro­sla­vlja se­o­ska sla­va ili­ti kir­baj, dok je dru­gi kli­zni i pa­da kra­jem zi­me ili na sa­mom po­čet­ku pro­le­ća – kad kre­ne (tj. pro­ra­di) zla­ti­ca (ba­bu­ška).

NA­I­ME, MI STA­NOV­NI­CI Ku­cu­re ima­li smo sre­ću da je baš po­red se­la pro­ko­pan krak ka­na­la Du­nav–Ti­sa–Du­nav, ko­ji spa­ja osnov­nu mre­žu DTD-a sa Ve­li­kim bač­kim ka­na­lom. Ne­ko ko je to pro­jek­to­vao baš je do­bro (po nas, lo­kal­ne ri­bo­lov­ce) za­klju­čio da bi baš ov­de, u Ku­cu­ri, va­lja­lo na­pra­vi­ti pre­vod­ni­cu, ko­ja će da pro­pu­šta bro­do­ve i da re­gu­li­še vo­do­staj »go­re«, tj. uz­vod­no od mo­sta i »do­le« – što će re­ći niz­vod­no. Ta­ko smo mi Ku­cu­ra­ni pri­vi­le­go­va­ni da ima­mo ka­nal ko­ji oko pre­vod­ni­ce i te­če i sto­ji. Vo­da sto­ji baš tu gde je pre­vod­ni­ca, sve sa mi­ni-pri­sta­ni­štem za bro­do­ve (tzv. sta­ka­dom), kao i pr­vo­kla­snom pla­žom za nas me­šta­ne i sve  kom­ši­je, a ujed­no i omi­lje­nom po­zi­ci­jom nas ri­bo­lo­va­ca. Vo­da te­če kroz krak ka­na­la ko­ji kon­stant­no pro­pu­šta vo­du, obez­be­đu­ju­ći ta­ko da ni­vo »go­re« i »do­le« uvek bu­de isti, tj. »šlaj­zu­je«, a sa­mim tim i osve­ža­va vo­du ki­se­o­ni­kom.

KA­KO SE IZ DO SA­DA na­pi­sa­nog mo­že shva­ti­ti, a i sa pri­lo­že­nih sli­ka vi­de­ti, šlajz je po­put ne­ka­kve osred­nje re­či­ce i do­no­si u pre­to­plim let­njim me­se­ci­ma ne­mer­lji­vu bla­go­det ri­ba­ma, ali bog­me i na­ma ri­bo­lov­ci­ma, kao i ku­pa­či­ma i iz­let­ni­ci­ma. A sva­kog pro­le­ća nam, za­hva­lju­ju­ći šlaj­zu, »u go­ste« do­la­zi uisti­nu ve­li­ka ko­li­či­na zla­ti­ce (ba­bu­ške, tj. sre­br­nog ka­ra­ša – vi­di okvir), ko­ja idu­ći u svo­joj pred­mrest­noj mi­gra­ci­ji uz­vod­no, sti­že sa ra­znih stra­na (ka­ko mi u Ku­cu­ri vo­li­mo da ka­že­mo – »s dru­gog kra­ja sve­ta«), iz Sr­bo­bra­na, Gra­di­šta i Be­če­ja, gde je pro­ve­la zi­mu. Ka­ko na­pi­sah go­re, taj da­tum, na­rav­no, ni­je fik­si­ran, i ne­ke go­di­ne zla­ti­ca stig­ne po­lo­vi­nom fe­bru­a­ra, a dru­ge kra­jem mar­ta, ali se ot­ka­ko ja pam­tim, a ima to­me sa­da već po­do­sta, ni­ka­da ni­je de­si­lo da ne do­đe. To svi mi ri­bo­lov­ci zna­mo, pa je za­to i če­ka­mo, str­plji­vo, ali kao za­pe­te pu­ške... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 477-)