Retka hrana i nulovani plovak

Lov ka­u­gle­ra na plo­vak je pr­vo slo­vo ri­bo­lo­vač­ke azbu­ke. Ali, iako u osno­vi jed­no­sta­van, on je isto­vre­me­no za­ba­van i iza­zo­van. A da bi­smo u nje­mu bi­li uspe­šni, mo­ra­mo sve pra­vil­no ura­di­ti – od kom­ple­ti­ra­nja pri­bo­ra i si­ste­ma, pre­ko iz­bo­ra hra­ne i me­sta, do pra­vil­ne pre­zen­ta­ci­je mam­ca

Kao što već go­di­na­ma či­nim, još jed­nu se­zo­nu sam otvo­rio i no­vu do­zvo­lu »osve­štao« lo­ve­ći be­o­vi­cu (ka­u­gle­ra, be­li­cu...). Sa tom ma­lom i broj­nom jat­nom ri­bom, či­je je la­tin­sko ime Al­bur­nus al­bur­nus, ve­ći­na nas je ot­po­če­la svo­je ri­bo­lo­vač­ko pu­te­še­stvi­je, a ona je upr­kos to­me bez ika­kvog va­lja­nog raz­lo­ga oma­lo­va­že­na. Šta­vi­še, be­o­vi­ca je po sve­mu iz­ra­zi­to sport­ska vr­sta, za či­ji je uisti­nu us­pe­šan lov po­treb­no po­do­sta za­ći u de­ta­lje i fi­ne­se, te ko­ja mo­že da pru­ži ve­o­ma ve­li­ko za­do­volj­stvo onom ko ima sen­zi­bi­li­te­ta za br­zo i fi­no pe­ca­nje. Zbog sve­ga to­ga sam tra­že­nje mre­ne i sko­ba­lja u mo­rav­skim zi­mov­ni­ci­ma, po vi­so­koj i mut­noj vo­di, po­čet­kom fe­bru­a­ra pret­po­sta­vio nad­mu­dri­va­nju sa be­o­vi­com.

Na je­ze­ru Će­li­je, još ot­ka­ko su uda­ri­le ni­ske tem­pe­ra­tu­re i mra­ze­vi, ak­tiv­nost ri­be je za­mr­la, kao i obič­no, a po­sle du­žeg pe­ri­o­da hlad­nog vre­me­na pr­va se ja­vi be­o­vi­ca. Sce­na­rio je uvek isti – ka­da sneg poč­ne da se to­pi i za­le­đe­ni de­lo­vi je­ze­ra se ot­kra­ve, Ra­si­na, re­ka ko­ja pu­ni je­ze­ro, svo­jim bu­jič­nim to­kom za­mu­ti vo­du i na­ne­se ve­li­ku ko­li­či­nu or­gan­skog ot­pa­da u vi­du po­lo­mlje­nog dr­ve­ća, sla­me, stru­ko­va po­ki­da­ne tra­ve i slič­nog, ta­ko da po­vr­ši­na ce­lih Će­li­ja iz­gle­da pri­lič­no jad­no i ne­u­gled­no, ali se be­o­vi­ca po pra­vi­lu ve­o­ma le­po pe­ca baš u ta­kvoj mut­noj i štro­ka­voj vo­di. No to ne zna­či da će­mo je do­bi­ja­ti bi­lo gde da sta­ne­mo...

U PR­VOM OVO­SE­ZON­SKOM iz­la­sku pro­me­nio sam ne­ko­li­ko me­sta na ko­ji­ma je ak­tiv­nost ri­be bi­la rav­na nu­li, ali sam Ži­li­nač­ki za­liv, za ko­ji znam da je naj­i­zgled­ni­ji, osta­vio za kraj, da se u nje­mu »va­dim« ako dru­gde ne bu­de bi­lo uspe­ha. Dok sam se spu­štao ko­zjom sta­zi­com ka vo­di, vi­deo sam da je zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja broj me­sta sa ko­jih se mo­že pe­ca­ti znat­no ma­nji ne­go ina­če, ali sam ne­ka­ko na­šao po­la kva­dra­ta slo­bod­ne str­me oba­le. Do kra­ja pe­ca­nja bi­la su mi osta­la još ne­pu­na dva sa­ta, a po­vr­ši­na vo­de ni­je mi de­lo­va­la obe­ća­va­ju­će. Na njoj je bi­lo sva­ka­kvog šum­skog ot­pa­da što su ga na­ne­li Ra­si­na i Ži­li­nač­ki po­tok (ko­ji se uli­va u je­ze­ro u ovom za­li­vu), ali ak­tiv­nost ri­be se ni­je uoča­va­la. Ipak, vi­deo sam da ko­le­ge ko­je su pe­ca­le le­vo i de­sno od me­ne do­bi­ja­ju po­ne­ki ko­mad, što je već bi­lo ohra­bru­ju­će jer se na me­sti­ma na ko­ji­ma sam pret­hod­no pro­bao ni­je hva­ta­lo ni to­li­ko.

PRI­ME­TIO SAM, ME­ĐU­TIM, i to da ko­le­ge pra­ve ne­ke gre­ške u pri­stu­pu, o ko­ji­ma sam svo­je­vre­me­no pi­sao u Ri­bo­lo­vu, a i na dru­štve­nim mre­ža­ma, ali sam si­gu­ran da ne­će bi­ti zgo­reg da naj­va­žni­je po­no­vim, jer da su svi­ma po­zna­te – si­gur­no bi se znat­no re­đe po­na­vlja­le. Da­kle, hra­nu za be­o­vi­cu ne sme­mo za­me­si­ti tvr­do, tj. ta­ko da bu­de »po­lu­su­va« i da se od nje pra­ve gru­dve ko­je će se ota­pa­ti na dnu. To va­ži svu­da, a po­go­to­vo ta­mo gde je du­bi­na na me­stu pe­ca­nja ve­li­ka, kao na ovom, gde je is­pod plov­ka bi­lo oko 5 m po tre­nut­nom vo­do­sta­ju. Hra­na u sva­kom slu­ča­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 474-)