Balans, snaga i ukus

Koč­ni­ca je je­dan od de­lo­va če­kr­ka ko­ji je naj­re­đe an­ga­žo­van, ali s ob­zi­rom na to da ra­di u mo­men­ti­ma ko­ji su za ri­bo­lov­ca naj­va­žni­ji – dok na šta­pu ima ri­bu – iz­u­zet­no je bit­no da bu­de pou­zda­na, do­volj­no ja­ka i pre­ci­zna. Kod sta­ci­o­na­ra­ca je me­ha­ni­zam dri­la sme­šten na pred­njem ili zad­njem kra­ju, a ri­bo­lov­ci se če­sto spo­re oko to­ga ko­ja je va­ri­jan­ta bo­lja

Du­gi niz go­di­na je kon­struk­to­ri­ma ma­ši­ni­ca za ri­bo­lov naj­va­žni­je bi­lo da one bu­du du­go­traj­ne i po­u­zda­ne. To se po­sti­za­lo upo­tre­bom kva­li­tet­nih ma­te­ri­ja­la i vi­so­kom pre­ci­zno­šću iz­ra­de. I za­i­sta, kad je reč o sna­zi, iz­dr­žlji­vo­sti, ro­bu­sno­sti i traj­no­sti, sta­re ma­ši­ni­ce su da­le­ko nad­ma­ši­va­le da­na­šnje. Ne­ko bi, za­klju­ču­ju­ći na osno­vu go­re re­če­nog, mo­gao po­mi­sli­ti da su u sve­mu bi­le bo­lje, ali ih je bar je­dan iz­u­zet­no bi­tan deo či­nio iz­ra­zi­to in­fe­ri­or­nim u od­no­su na sa­vre­me­ne. To je bi­la ta­ko­zva­na frik­ci­o­na koč­ni­ca.

PO­GLE­DAJ­MO ČE­MU TA KOČ­NI­CA SLU­ŽI i za­što je to­li­ko bit­na. Po­sle udar­ca i ka­če­nja ri­be, koč­ni­ca ima ulo­gu da na se­be pre­u­zme si­le ko­je de­lu­ju na ma­ši­ni­cu i da ti­me ras­te­re­ti po­gon­ski me­ha­ni­zam i ro­tor. Jed­no­stav­no, ako koč­ni­cu po­de­si­mo ka­ko tre­ba, pre ne­go što ma ko­ji deo pri­bo­ra ko­ji se na­la­zi iz­me­đu ri­bo­lov­ca i ri­be stra­da zbog pre­op­te­re­ći­va­nja, špul­na pod pri­ti­skom ko­ji vr­ši ri­ba po­či­nje da se okre­će, ta­ko da se stru­na od­mo­ta­va od­re­đe­nim tem­pom, što ujed­no za­ma­ra ri­bu i omo­gu­ća­va nje­no lak­še sa­vla­da­va­nje i va­đe­nje. Za­mi­sli­mo sa­da, na tre­nu­tak, da frik­ci­o­ne koč­ni­ce ne­ma. Ako bi­smo u ta­kvim uslo­vi­ma za­ka­či­li krup­nu ri­bu, bez okre­ta­nja špul­ne ko­jim ona ot­pu­šta stru­nu, a usled si­la ko­je po­či­nju da de­lu­ju, ra­ste pri­ti­sak na štap, stru­nu, udi­cu i po­gon­ski me­ha­ni­zam ma­ši­ni­ce, što u slu­ča­ju da je ma­kar je­dan od po­me­nu­tih de­lo­va ne­do­volj­no jak, ne­iz­o­stav­no do­vo­di do gu­bit­ka ulo­va, bi­lo zbog lo­ma udi­ce, pu­ca­nja stru­ne, šta­pa, ili lo­ma ne­kog de­la me­ha­ni­zma če­kr­ka. Do gu­bit­ka ulo­va mo­že do­ći i ako ni­šta ne po­pu­sti, za­to što udi­ca pro­se­če usta ri­be ili na­pro­sto zbog ne­a­mor­ti­zo­va­nog pri­ti­ska na­pra­vi ve­li­ku ru­pu na me­stu ubo­da, što ri­ba is­ko­ri­sti da se oslo­bo­di.

Kod već spo­mi­nja­nih ma­ši­ni­ca sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, frik­ci­o­na koč­ni­ca je uglav­nom bi­la na za da­na­šnje poj­mo­ve ni­skom ni­vou, tj. ko­če­nje ni­je bi­lo baš ne­žno, jed­no­lič­no i uvek po­u­zda­no. Vre­me­nom su kon­struk­to­ri, ali i ri­bo­lov­ci, po­če­li da shva­ta­ju zna­čaj do­bre koč­ni­ce, ko­ji je na­ro­či­to po­ras­tao sa uvo­đe­njem u upo­tre­bu ne­te­glji­vih upre­de­nih stru­na, ali i mo­der­nih kru­tih va­ra­li­čar­skih šta­po­va, pa i flu­o­ro­kar­bo­na, ko­ji je te­glji­vi­ji od ple­te­ni­ca, no ipak oset­no ma­nje od naj­lo­na. Za­to su po­ra­di­li na ko­či­o­nim me­ha­ni­zmi­ma, ko­ji su una­pre­đe­ni, pa su da­nas i na ma­ši­ni­ca­ma ni­že kla­se (na­rav­no, ne na onim naj­jef­ti­ni­jim) pre­ci­zni­ji ne­go što su bi­li na sku­pim mo­de­li­ma iz se­dam­de­se­tih ili sa po­čet­ka osam­de­se­tih go­di­na, dok su na onim sku­pljim do­ve­de­ne go­to­vo do sa­vr­šen­stva... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 430-)