Zim­ska idi­la kod Pla­vog mo­sta

Ka­da se re­ke mren­skog re­gi­o­na zna­čaj­ni­je ohla­de, ve­ći­na vr­sta ri­ba ko­je ih na­sta­nju­ju gru­pi­še se na me­sti­ma sa du­bljom i spo­ri­jom vo­dom, ka­ko bi tu pre­zi­mi­la i po­tom kre­nu­la u po­tra­gu za me­sti­ma za mrest. Ri­bo­lov­ci tu ve­li­ku kon­cen­tra­ci­ju sko­ba­lja, mre­ne i dru­gih ci­pri­ni­da sva­ke go­di­ne u ovo vre­me ko­ri­ste da se na­u­ži­va­ju i na­pe­ca­ju.

Zi­mov­nik na Ko­lu­ba­ri u Lu­kav­cu dug je oko 300 me­ta­ra, a ču­ve­ni Pla­vi most ga de­li na dva sko­ro jed­na­ka de­la. Na po­te­su uz­vod­no od mo­sta je vo­da ne­što br­ža jer je pli­ća; pri pro­seč­nom vo­do­sta­ju, du­bi­na joj je od oko po­la me­tra do me­tar i tu se naj­če­šće lo­vi krup­ni­ji sko­balj na tra­vu, na­rav­no on­da ka­da su uslo­vi po­god­ni za ta­kvo pe­ca­nje i ka­da je ri­ba pri ape­ti­tu. Deo kod sa­mog mo­sta i niz­vod­no je ne­što du­blji – tu je vi­si­na vo­de­nog stu­ba u »ka­na­lu« (tj. na naj­du­bljem de­lu ko­ri­ta) od oko 1,2 do 1,5 m, dok je na pre­li­vu, gde se vir za­vr­ša­va, ma­lo ma­nja.

Kod Pla­vog mo­sta ri­be ima mno­go, po­go­to­vo zi­mi, ka­da ne po­sto­ji lo­ša po­zi­ci­ja – ona na ko­joj ne­ma ri­be. Mo­že se za­to pe­ca­ti i bez pri­hra­nji­va­nja i opet le­po pro­ći. Na­rav­no, mno­go se ri­be iz­va­di, bu­du­ći da se­zo­na in­ten­ziv­nog pe­ca­nja tra­je ne­ko­li­ko me­se­ci; ta­da čak i rad­nim da­ni­ma ov­de če­sto bu­de bar po tri­de­se­tak ri­bo­lo­va­ca, a vi­ken­dom i po 50 do 100, za­vi­sno od vre­men­skih pri­li­ka i ra­da ri­be na ovom me­stu ali i u dru­gim zi­mov­ni­ci­ma na po­te­su od Va­lje­va do La­za­rev­ca. Pe­ca se re­gu­lar­no, mno­go vi­še na plo­vak ne­go na fi­der, jer fi­de­ra­ši od plov­ka­ro­ša ne mo­gu da na­đu svo­je me­sto na ovom te­re­nu.

SRE­DI­NOM DE­CEM­BRA, ka­da su na­pra­vlje­ne sli­ke ko­je vi­di­te uz ovaj pri­log, lo­vio se ma­hom sit­ni­ji sko­balj, te­ži­ne od 150 do 250 g, ali se ja­vljao i ne­što krup­ni­ji, uglav­nom od 300-400 g, kao i po­ne­ka lep­ša mre­na. Tu ina­če ima i do­sta dru­ge ri­be – le­ti se hva­ta ša­ran od 2-3 do 5 kg, do­bi­ja se i som od 3 do 10 kg, bo­dor­ke i ba­bu­ške ta­ko­đe ima u ve­ćem bro­ju, a mo­že da se do­bi­je i lep šlji­var, ta­ko da je re­vir iz­da­šan to­kom ce­le go­di­ne, iako je le­ti ma­nje po­se­ćen ne­go u zim­skom pe­ri­o­du.

Ovo je te­ren na kom se naj­bo­lje pro­la­zi uz fi­ni­ji pri­stup, tj. uz la­gan pri­bor i ose­tlji­ve si­ste­me. Ide­al­ni su bo­lo­nje­ze šta­po­vi od pet me­ta­ra, sa tan­kim naj­lo­nom na ma­ši­ni­ci – osnov­ni je kod ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca de­blji­ne 0,14 mm, dok se za pred­vez uglav­nom upo­tre­blja­va mo­no­fil preč­ni­ka 0,10 ili 0,12 mm, a lo­vi se na plov­ke no­si­vo­sti od jed­nog do tri gra­ma, za­vi­sno od br­zi­ne to­ka. Pot­pi­snik ovog pri­lo­ga naj­če­šće pe­ca na ru­žu od be­log hle­ba, pa ko­ri­sti udi­cu Ga­ma­kat­su 1310 (ko­ja ima uzan luk, dug vrat i ra­van vrh), i to ve­li­či­ne 14. Pred­vez je ma­lo du­ži, oko 35 cm, a iz­nad nje­ga su mi­kro­vir­bla i gu­me­ni sto­per, ko­ji šti­ti čvor na kra­ju osnov­nog naj­lo­na od uda­ra olov­ne »su­ze«, či­ja je te­ži­na to­li­ka da plo­vak kru­ška­stog ob­li­ka po­to­pi ot­pri­li­ke do po­lo­vi­ne an­te­ne. Ne­ma­li broj ri­bo­lo­va­ca pe­ca tak­mi­čar­ci­ma od šest ili se­dam me­ta­ra, na la­ga­ne plov­ke no­si­vo­sti oko jed­nog gra­ma. Oni ta­ko­đe mo­gu da uhva­te do­sta ri­be, ali se ve­ći­na ipak opre­de­lju­je za bo­lo­nje­ze da bi ima­li ve­će šan­se da se iz­bo­re i sa krup­ni­jim je­din­ka­ma, ko­je ov­de i te ka­ko ume­ju da se ja­ve.

KA­DA JE VO­DA BI­STRA, naj­če­šće se lo­vi na hleb – bi­lo obi­čan, bi­lo ri­bo­lov­ni (»pen ša­ju«), ili na cr­vi­će. U po­sled­njih pet­na­e­stak da­na, na de­lu bli­že pre­li­vu, ma­lo krup­ni­ja ri­ba (i ve­ći sko­ba­lji i po­ne­ka mre­na) bo­lje se do­bi­ja­la na cr­vi­će, na ko­je su tr­za­ji ne­što re­đi, ali je pro­seč­na lov­na te­ži­na ve­ća ne­go na obi­čan ili ri­bo­lov­ni hleb... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 470/471-)