Če­ki­ća­nje ili pen­zi­o­ne­ri­sa­nje

Uslo­vi za ri­bo­lov na naj­po­zna­ti­jem be­o­grad­skom je­ze­ru sa­da su znat­no dru­ga­či­ji ne­go pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, ka­da je for­mi­ra­no, a i ri­blji fond se umnogome promenio. Jed­na od vr­sta ko­je su ne­ka­da do­mi­ni­ra­le sa­da je po­no­vo ak­tu­el­na – de­ve­ri­ka do­sti­že ve­li­ke di­men­zi­je, pa je ra­do vi­đe­na na udi­ci, ali to ne zna­či da ju je la­ko pe­ca­ti. Ipak, for­mu­la uspe­ha po­sto­ji

Od­lu­čio sam da is­ko­ri­stim neo­bič­no le­po vre­me po­čet­kom no­vem­bra i pe­riod je­se­nje ak­tiv­no­sti de­ve­ri­ke, pa sam se ne­dav­no upu­tio na pro­ve­re­no me­sto na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji), gde je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je odr­ža­no po­sled­nje fi­de­ra­ško tak­mi­če­nje u ovoj se­zo­ni – Tro­fej Be­o­gra­da. Opre­de­lio sam se za deo oba­le na kom smo ta­da pe­ca­li dr­žav­ni re­pre­zen­ta­ti­vac Ne­nad Sta­ni­šić i ja i obo­ji­ca ima­li po par krup­nih de­ve­ri­ka, kao i ne­ko­li­ko spa­da­nja i pro­ma­ša­ja, što je bi­lo si­gu­ran znak da se ja­ta ove ri­be mu­va­ju u toj zo­ni i da ih vre­di po­tra­ži­ti i u dru­gim pri­li­ka­ma.

7:00. Oba­ve­ze ko­je sam imao pre od­la­ska u ri­bo­lov su ne­kim ču­dom iz­ne­na­da ot­ka­za­ne, pa sam na me­sto do­šao mno­go ra­ni­je ne­go što sam pla­ni­rao. Imao sam, za­hva­lju­ju­ći to­me, do­sta vre­me­na da se te­melj­no i na­te­na­ne pri­pre­mim, što mi se ina­če ret­ko de­ša­va. A pri tom sam do­dat­no uži­vao u mi­ru, jer na Adi rad­nim da­nom ima ve­o­ma ma­lo po­se­ti­la­ca, za raz­li­ku od vi­ken­da, ka­da je gu­žva i ako ne­ma tak­mi­če­nja.

7:30. Ka­ko ni­sam po­neo pre­vi­še opre­me, a uz to mi je ve­ći­na stva­ri bi­la una­pred pri­pre­mlje­na, vr­lo br­zo sam po­čeo sa ini­ci­jal­nim (te­škim) pri­hra­nji­va­njem. Na raz­da­lji­nu od 39 me­ta­ra, na ko­joj sam do­bi­jao ri­bu na tak­mi­če­nju i na ko­joj na tom me­stu ina­če uglav­nom pe­cam po ni­skom vo­do­sta­ju, pla­si­rao sam hra­nu sa pet za­ba­ča­ja AS Spod hra­ni­li­ca ve­li­či­ne L. One ni­su su­vi­še ve­li­ke, pa mo­gu la­ko da se za­ba­ce na ve­ću da­lji­nu, a opet ima­ju do­vo­ljan ka­pa­ci­tet za po­čet­no hra­nje­nje. Pri­hra­nu sam ma­lo vi­še uti­ski­vao u hra­ni­li­cu, a po­sle za­ba­ča­ja i nje­nog pa­da na dno če­kao sam 30 se­kun­di pre ne­go što bih sna­žnim tr­za­jem iz nje oslo­bo­dio sa­dr­žaj. Ta­ko sam bio si­gu­ran da će pri­hra­na bi­ti pla­si­ra­na na sa­mo dno, što je u ovom slu­ča­ju bi­lo neo­p­hod­no jer se pe­ca na du­bi­ni iz­me­đu 8 i 9 me­ta­ra. Za raz­li­ku od to­ga ka­ko uobi­ča­je­no po­stu­pam na tak­mi­če­nji­ma na Sav­skom je­ze­ru i ono­ga što sam ra­dio pri­li­kom ne­kih ra­ni­jih ovo­se­zon­skih iz­la­za­ka na nje­ga, u pri­hra­nu sam ovog pu­ta sta­vljao vr­lo ma­lo ma­ma­ca, i to sa­mo pin­ki­je i ka­ste­re (ča­u­re).

7:35. Na­kon start­nog pri­hra­nji­va­nja pro­me­nio sam hra­ni­li­cu i pre­šao na mo­del AS Bul­let sa olo­vom od 40 g i ka­ve­zom ma­nje za­pre­mi­ne. Na kraj si­ste­ma sam po­sta­vio udi­cu Ma­ru­to 9411, ve­li­či­ne 12, na 80 cm du­gom pred­ve­zu od naj­lo­na Ma­ver Smart TT, preč­ni­ka 0,18 mm.

Na nju sam na­ta­kao se­dam-osam pin­ki­ja i on­da pr­vih pet za­ba­ča­ja po­na­vljao na je­dan mi­nut, dok sam za še­sti sa­če­kao ce­la tri mi­nu­ta. Za­tim sam na­sta­vio sa ša­blo­nom od tri za­ba­ča­ja na je­dan mi­nut, pa po­tom je­dan na tri mi­nu­ta i ta­ko ukrug.

7:55. Imao sam pr­vi uda­rac, i to ve­o­ma kon­kre­tan: vrh šta­pa mi se be­sno za­tre­sao i po­sle kon­tre sam ose­tio da imam le­pu ri­bu na šta­pu. Ni­sam žu­rio, već sam je naj­pre pu­stio da ma­lo iz­vla­či naj­lon sa špul­ne ka­ko bi se uda­lji­la sa hra­ni­li­šta i isto­vre­me­no, zbog ot­po­ra ko­ji joj je pri­bor pra­vio, po­la­ko po­di­gla u vi­še slo­je­ve. To je na­čin da spre­či­mo ve­će de­ve­ri­ke da spas po­tra­že u gu­stoj pod­vod­noj tra­vi, ko­ja pri ni­skom vo­do­sta­ju, do­du­še, ne pra­vi ve­li­ke pro­ble­me, ali ipak ne tre­ba ri­zi­ko­va­ti.

Ve­li­ko je za­do­volj­stvo bo­ri­ti se sa krup­ni­jom ri­bom na ve­ćoj du­bi­ni, ali je još ve­će ka­da de­ve­ri­ka pre­đe po­jas tra­ve i na­đe se u plit­koj zo­ni. Tu po­či­nje dru­gi deo pri­če i bli­ska bor­ba, to­kom ko­je ri­bu ko­ju pri­vla­či­mo vi­di­mo kao u akva­ri­ju­mu, jer je vo­da Sav­skog je­ze­ra iz­u­zet­no bi­stra. Šlag na tor­ti bio je ka­da sam de­ve­ri­ku od oko dva ki­lo­gra­ma spa­ko­vao u me­re­dov.

8:00. Već par mi­nu­ta ka­sni­je, na dru­gi za­ba­čaj, od­mah po­sle pa­da hra­ni­li­ce na dno, po­no­vo je usle­dio iden­ti­čan si­lo­vit uda­rac i još jed­na de­ve­ri­ka mi je pru­ži­la vr­hun­sko uži­va­nje. Ni­sam mo­gao da sa­kri­jem za­do­volj­stvo, po­go­to­vo za­to što me još dr­ža­lo uz­bu­đe­nje od ulo­va one pr­ve, a od­mah je do­šla sle­de­ća.

8:20. Na­sta­vio sam sa ša­blo­nom »tri če­ka­nja po mi­nut, jed­no od tri«, a po­sle ne­ko­li­ko ta­kvih ci­klu­sa i tre­ća de­ve­ri­ka je ot­po­če­la svoj ples na mo­joj udi­ci. Ova je bi­la ma­lo de­blja od pret­hod­nih... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 467-)