Anis, crvi i strpljenje

Ve­ći­na plov­ka­ro­ša bi po­sle vi­še od dva sa­ta bez ijed­nog tr­za­ja di­gla ru­ke od pe­ca­nja ili bi bar pro­me­ni­la me­sto. I dvo­ji­ca pri­ja­te­lja ko­ji su tog fe­bru­ar­skog pre­po­dne­va upor­no pu­šta­li svo­je si­ste­me is­pod Sef­ke­rin­skog mo­sta su u vi­še na­vra­ta po­mi­šlja­li da pre­ki­nu ago­ni­ju, ali im ne­što ni­je da­lo mi­ra. I na kra­ju im se upor­nost is­pla­ti­la.

Ka­da je ko­ša­va ko­nač­no utih­nu­la i tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha po­sle krat­ko­traj­nog hlad­nog pe­ri­o­da po­no­vo po­če­la da ra­ste ka vred­no­sti­ma ka­kve oče­ku­je­mo u ra­no pro­le­će, bi­lo je vre­me da se ak­ti­vi­ra­ju plov­ka­ro­ški si­ste­mi. Moj pri­ja­telj i ja smo re­ši­li da ne eks­pe­ri­men­ti­še­mo tra­že­ći ak­tiv­nu ri­bu po ka­na­li­ma i ru­kav­ci­ma, ne­go da se upu­ti­mo ka do­bro po­zna­tom me­stu kod mo­sta u ba­nat­skom se­lu Sef­ke­rin, 23 ki­lo­me­tra od Pan­če­vač­kog mo­sta.

Us­put smo ku­pi­li pri­ma­mu i mam­ce i na vo­du smo sti­gli već oko se­dam sa­ti, na­kon što sam, da ni sam baš tač­no ne znam ka­ko, us­peo da se ko­li­ma spu­stim niz gu­ma­ma trak­to­ra pot­pu­no pre­ro­va­ni pu­te­ljak ko­ji kraj mo­sta vo­di do de­sne oba­le Ta­mi­ša. Pri­zor ko­ji smo za­te­kli nas je obo­ji­cu odu­še­vio – ri­be su se iz­ba­ci­va­le gde god bi nam po­gled pao, ta­ko da se či­ni­lo kao da vo­da klju­ča. Sme­sti­li smo se na po­zi­ci­ju ko­ja nam je de­lo­va­la po­god­no, od­re­di­li da­lji­nu na ko­joj će­mo po­če­ti sa pe­ca­njem (pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le) i iz­me­ri­li du­bi­nu, ko­ja je u toj zo­ni iz­no­si­la oko 3 m.

PO­TOM SMO ZA­ME­SI­LI PRI­MA­MU od Ma­ros Mix hra­ne za be­lu ri­bu, sa aro­mom ani­sa, u ko­ju smo do­da­li cr­vi­će i sec­ka­ne gli­ste. Vo­da je do­sta br­zo te­kla, ta­ko da sam po­čet­nih 7-8 ku­gli ve­li­či­ne pe­sni­ce ba­cio ne­ko­li­ko me­ta­ra uz­vod­no od me­sta na ko­me sam že­leo da stig­nu na dno, ra­ču­na­ju­ći da će ta­ko glav­ni­na hra­ne osta­ti baš is­pred me­ne.

Sun­ce se po­vre­me­no sti­dlji­vo po­ma­lja­lo kroz obla­ke, a s vre­me­na na vre­me bi du­nuo ve­tar ko­ji je le­dio krv u ži­la­ma, iako je pret­hod­nog da­na dnev­na tem­pe­ra­tu­ra bi­la čak 15º C.

Vre­me je pro­la­zi­lo, a mi smo upor­no pu­šta­li plov­ke niz ma­ti­cu, ali ne sa­mo da ni­smo ima­li ni pi­pa­nje, već je ri­ba pre­sta­la i da se iz­ba­cu­je, pa je mo­no­to­ni­ju je­di­no po­vre­me­no re­me­tio la­vež dva psa ko­je smo za­te­kli is­pod mo­sta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 344-)