Donjomilanovačka bibanijada

Kad se mart pri­bli­ži, ve­ći­nu pa­si­o­ni­ra­nih smu­đa­ro­ša poč­ne da hva­ta pra­va gro­zni­ca, jer sva­ki dan pred za­bra­nu va­lja što bo­lje is­ko­ri­sti­ti. Ove go­di­ne je ta gro­zni­ca bi­la utoliko ja­ča što je po­pu­lar­ni gra­blji­vac ma­lo gde na na­šim vo­da­ma do­bro ra­dio, pa ni­je čud­no što je vest da su dva ko­ma­da ukup­ne te­ži­ne 15 kg ulovljena za sa­mo po­la sa­ta na Du­na­vu kod Do­njeg Mi­la­nov­ca na­ve­la na­šeg sa­rad­ni­ka da pra­vo sa jed­nog pe­ca­nja za­pu­ca dve­sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra da­le­ko, na dru­go.

Po­ziv da se kra­jem dru­ge de­ka­de fe­bru­a­ra na ne­ko­li­ko da­na pri­dru­žim eki­pi pri­ja­te­lja smu­đa­ro­ša sa ra­znih stra­na, oku­plje­noj u Do­njem Mi­la­nov­cu, za­te­kao me je na Du­na­vu kod Be­o­gra­da, pa u pr­vi čas ni­sam ni mi­slio da ga ozbilj­no raz­ma­tram. Ali čim sam čuo da je ko­le­ga Da­li­bor Pe­trov za sa­mo po­la sa­ta ulo­vio ka­pi­tal­ce od se­dam i osam ki­lo­gra­ma (ko­je je po­sli­je sli­ka­nja pu­stio), pra­vo sa vo­de sam oti­šao na auto­bu­sku sta­ni­cu i ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je bio sam u sr­cu Đer­dap­ske kli­su­re.

Kod Mi­la­na Pa­ni­ća, Ni­šli­je sa de­se­to­go­di­šnjim ri­bo­lo­vač­kim sta­žom u Đer­da­pu, bio je u mo­men­tu mog do­la­ska nje­gov uči­telj va­ra­li­ča­re­nja, jed­na od ri­bo­lo­vač­kih le­gen­di Sme­de­re­va ali i Đer­da­pa – Mi­lan Pe­šut, u pe­ca­ro­škim kru­go­vi­ma ne­u­po­re­di­vo po­zna­ti­ji po na­dim­ku Mi­ša Gvo­zde­ni, uz još ne­ko­li­ko dru­ga­ra iz Ni­ša, Maj­dan­pe­ka i Be­o­gra­da. U na­red­na tri da­na pe­ca­li smo bez pre­stan­ka po 10 do 12 sa­ti i ta­ko te­sti­ra­li sop­stve­nu psi­ho­fi­zič­ku sprem­nost za uisti­nu ve­li­ki na­por, ali i iz­vu­kli ne­ke za­ključ­ke ko­ji bi, vje­ru­jem, mo­gli bi­ti od ko­ri­sti či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va, prem­da smo se ujed­no po ko zna ko­ji put uvje­ri­li u tač­nost jed­nog od osnov­nih pra­vi­la u ri­bo­lo­vu – da pra­vi­la za­pra­vo ne­ma, tj. da ne­ma tog ko­je va­ži uvi­jek i svu­da.

NA­RED­NOG JU­TRA SMO PO­RA­NI­LI i na vo­du iza­šli sa na­mje­rom da smu­đa tra­ži­mo ta­mo gdje se po­sljed­njih da­na ja­vljao, na te­re­nu sa du­bi­nom od 10 do 12 me­ta­ra i umje­re­nim pro­to­kom, pre­ci­zni­je re­če­no – na mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma sa pre­pre­ka­ma i ta­kvom kon­fi­gu­ra­ci­jom dna da krup­ni smu­đe­vi (ko­je smo od mi­lja pro­zva­li bi­ba­ni­ma, prem­da »bi­ban« na ru­mun­skom zna­či ban­dar) ima­ju gdje da se sklo­ne od ja­če vo­de, či­ja je br­zi­na dik­ti­ra­na re­ži­mom ra­da HE Đer­dap I. Mo­ji do­ma­ći­ni i kom­pa­njo­ni iz plo­vi­la Mi­lan i Mi­ša zna­ju usta­lje­ni re­žim otva­ra­nja i za­tva­ra­nja bra­ne, ali kao što če­sto bi­va, od tog »usta­lje­nog« ni­je osta­lo ni »u« dok smo mi bi­li na vo­di, bu­du­ći da se br­zi­na pro­to­ka mi­je­nja­la mi­mo oče­ki­va­nja, go­to­vo iz sa­ta u sat... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 344-)