Ajde polako

Iako spa­da u ri­be ko­je su ak­tiv­ne i u iz­ra­zi­to hlad­noj vo­di, štu­ka je u pe­ri­o­du pred mrest (u de­cem­bru i ja­nu­a­ru) mno­go ma­nje po­kret­na ne­go to­kom je­se­ni. Da bi­smo je sa­da uspe­šno lo­vi­li, bi­lo na ke­de­re ili na va­ra­li­ce, mo­ra­mo nje­nom uspo­re­nom me­ta­bo­li­zmu pri­la­go­di­ti i ve­li­či­nu mam­ca i pre­zen­ta­ci­ju.

 1. Udar­ne po­zi­ci­je na ko­ji­ma smo či­ta­ve je­se­ni do­bi­ja­li štu­ku pre­sta­ju da bu­du ak­tu­el­ne već po­sle pr­vih ja­čih mra­ze­va, ka­kve smo ove se­zo­ne ima­li tek kra­jem no­vem­bra i po­čet­kom de­cem­bra. To­kom zi­me ovu gra­blji­vi­cu tre­ba tra­ži­ti u du­bi­ni, gde je tem­pe­ra­tu­ra vo­de ma­kar za ste­pen ili dva ve­ća ne­go u okru­že­nju, i to ne za­to što štu­ka ne vo­li hlad­no­ću (na­pro­tiv!), već za­to što se nje­na pri­rod­na hra­na sa­da za­dr­ža­va is­klju­či­vo u ta­kvim zo­na­ma.

Sto­ga, bez ob­zi­ra na to da li pe­ca­mo na pri­rod­ne ili ve­štač­ke mam­ce, tre­ba da for­si­ra­mo naj­du­blje de­lo­ve je­ze­ra, ka­na­la i ba­ra i du­bo­ka me­sta na re­ka­ma. Iz­u­ze­tak su sa­mo te­re­ni na ko­ji­ma je vo­da to­pli­ja usled ne­kog spolj­nog fak­to­ra (bli­zi­ne ter­mo­e­lek­tra­ne, to­pla­ne, uli­va ka­na­li­za­ci­je ili vo­de upo­tre­blje­ne za hla­đe­nje ne­kog in­du­strij­skog po­stro­je­nja i sl.); na nji­ma štu­ka svo­ju lov­nu te­ri­to­ri­ju po­ne­kad rav­no­prav­no de­li sa dru­gim pre­da­to­ri­ma, pre sve­ga sa bu­co­vom i smu­đem.

2. U hlad­noj vo­di se i naj­i­zdr­žlji­vi­ji ke­de­ri br­zo umr­tve, a sve ri­be se ina­če sla­bo kre­ću, zbog če­ga se i štu­ka pri tra­že­nju ple­na u zim­skom pe­ri­o­du ma­nje osla­nja na boč­nu li­ni­ju, a znat­no vi­še na dru­ga ču­la – pre sve­ga na mi­ris, a u bi­stroj vo­di i na vid. Za­to je ovo pra­vo vre­me za pe­ca­nje na ce­le mr­tve ri­be, par­či­će ili fi­le­te – mam­ce ko­ji se na na­šim vo­da­ma ret­ko ko­ri­ste. Po­seb­no su za­po­sta­vlje­ne mor­ske ri­be, ko­je mo­gu da da­ju fan­ta­stič­ne re­zul­ta­te, po­go­to­vo u lo­vu krup­nih je­din­ki. Či­nje­ni­ca da se štu­ka na ve­ći­ni vo­da ni­ka­da ra­ni­je ni­je su­sre­la sa ta­kvom vr­stom hra­ne naj­če­šće ni­je ma­na već ve­li­ka pred­nost. Po­seb­no su lov­ne sku­ša i ha­rin­ga, ko­je »slat­ko­vod­nu aj­ku­lu« ne pri­vla­če sa­mo vi­zu­el­no ne­go i iz­ra­že­nim mi­ri­som. Uko­li­ko us­pe­te da na­đe­te sit­ni­je sku­še i ha­rin­ge (du­ge do 20-25 cm) bez bo­ja­zni ih po­nu­di­te ce­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 339/340-)