Vožnjom na babušku i slučajne prolaznike

Re­či­ca Je­grič­ka je me­đu voj­vo­đan­skim ri­bo­lov­ci­ma po­zna­ta i po le­pom am­bi­jen­tu i po so­lid­nom ri­bljem fon­du, a po­go­to­vo po »zla­ti­ca­ma« i ša­ra­ni­ma. Me­đu­tim, ni­su u lo­vu tih dve­ju vr­sta ri­ba pod­jed­na­ko uspe­šni ni is­ku­sni ri­bo­lov­ci sa ove i slič­nih vo­da. Po­sto­je, na­i­me, ne­ke spe­ci­fič­no­sti i ni­jan­se ko­je mno­gi­ma iz­mi­ču, a od ko­jih uspeh mo­že i pre­sud­no za­vi­si­ti

Je­grič­ka, je­di­na re­ka ko­ja na­sta­je i za­vr­ša­va se u Voj­vo­di­ni, tač­ni­je u Bač­koj, go­di­na­ma je va­ži­la za jed­nu od naj­a­trak­tiv­ni­jih ma­lih vo­da za lov ba­bu­ške, ša­ra­na, štu­ke, ban­da­ra i be­le ri­be (pre sve­ga cr­ven­per­ke) na se­ve­ru na­še ze­mlje. Za­to su na njoj, osim ri­bo­lo­va­ca iz me­sta kraj ko­jih pro­ti­če, ra­do i če­sto pe­ca­le i mno­ge ko­le­ge sa stra­ne. Me­đu­tim, kra­jem pro­šle de­ce­ni­je, na­kon ve­li­kog po­mo­ra ri­be iza­zva­nog ne­iz­be­žnim pri­rod­nim raz­lo­zi­ma, tj. »pre­vr­ta­njem« vo­de, Je­grič­ka je po­ma­lo pa­la u za­bo­rav, tj. po­sta­la je znat­no ma­nje atrak­tiv­na, pa ju je ve­ći­na nas ko­ji­ma ni­je is­pred no­sa za­po­sta­vi­la. Ipak, vo­đen le­pim uspo­me­na­ma, sa za­do­volj­stvom sam pri­hva­tio pred­log ko­le­ge i pri­ja­te­lja Ale­ka Ve­lič­ko­vi­ća da jed­no jul­sko po­pod­ne pro­ve­de­mo pe­ca­ju­ći na ovoj le­poj re­či­ci kod se­la Go­spo­đin­ci, ko­je se na­la­zi 8 km od Ža­blja i oko 25 km se­ver­no od No­vog Sa­da.

Do­ma­ćin nam je bio Ale­kov pri­ja­telj Zvon­ko De­ja­no­vić, stra­stve­ni i sve­stra­ni ri­bo­lo­vac iz Go­spo­đi­na­ca, ko­ji na omi­lje­noj re­ci već vi­še od 40 go­di­na pro­vo­di mno­go vre­me­na pe­ca­ju­ći ba­bu­šku i be­lu ri­bu, ša­ra­na ili štu­ku (po­to­nju pod­jed­na­ko uspe­šno i na »mam­ka«, tj. ke­de­re, i na va­ra­li­ce). Po­što ni­smo mo­gli du­go da se za­dr­ži­mo, ovog pu­ta opre­de­li­li smo se za naj­si­gur­ni­ju va­ri­jan­tu na Je­grič­ki – lov ba­bu­ške na plo­vak i gli­stu, na me­stu ko­je Zvon­ko re­dov­no hra­ni i gde ima dr­ve­nu plat­for­mu (oba­le su ob­ra­sle gu­stom tr­skom, pa je pe­ca­nje mo­gu­će sa­mo iz ka­kvog plo­vi­la ili sa dr­ve­ne plat­for­me). Kad smo sti­gli, Zvon­ko je iz čam­ca u zo­nu u ko­ju će­mo pla­si­ra­ti mam­ce ba­cio iz­me­đu 1 i 2 kg pri­ma­me – me­ša­vi­ne sta­rog ku­ku­ru­za i ži­ta ko­je na­to­pi u vo­di to­li­ko da na­bu­bri ali da ne us­ki­sne pre ba­ca­nja. Na­kon to­ga smo se on i ja sme­sti­li na plat­for­mu, dok je Alek pe­cao iz čam­ca, pri­ve­za­nog za tr­sku uz dru­gu oba­lu re­či­ce ko­ja je na tom me­stu ši­ro­ka iz­me­đu 12 i 15 m.

Po­sle mno­go eks­pe­ri­men­ti­sa­nja sa raz­li­či­tim si­ste­mi­ma i kom­bi­na­ci­ja­ma pri­bo­ra, Zvon­ko je do­šao do ori­gi­nal­nog do­bit­nog re­še­nja za da­te pri­li­ke, od­lu­čiv­ši se za na­čin pe­ca­nja od kog te­ško da bi iko ne­u­pu­ćen oče­ki­vao da će do­ne­ti re­zul­tat na uza­noj i ne pre­te­ra­no du­bo­koj te­ku­ći­ci sa ve­o­ma ma­lim pa­dom. Na­i­me, on za lov ba­bu­ške uglav­nom ko­ri­sti dva te­le-meč šta­pa od 4,5 m, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 10–40 g, i to uz ma­ši­ni­ce sa osnov­nim naj­lo­nom de­blji­ne 0,25 mm. Na glav­noj stru­ni je kli­ze­ći plo­vak »drin­skog« ti­pa (tj. iz­du­že­nog te­la), sa upa­dlji­vom i de­be­lom an­te­nom, no­si­vo­sti čak 9 g... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 458-)