Privlačenje sendvičima

Za mno­ge ri­bo­lov­ce, ci­lja­ni lov ve­li­kih de­ve­ri­ka pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov, jer te ri­be ume­ju da bu­du ite­ka­ko opre­zne i iz­bir­lji­ve, pa je po­treb­no ve­li­ko ume­će da bi­smo hva­ta­li baš njih, po­go­to­vo na te­re­ni­ma ko­ji obi­lu­ju raz­nom sit­ni­jom ri­bom. Pri tom, ri­bo­lo­vac ne­ka­da ne zna za­što je tač­no do­šao do do­brog ulo­va, ali i onih u ko­ji­ma je ključ­ni fak­tor ume­će »či­ta­nja vo­de« i pri­la­go­đa­va­nja si­tu­a­ci­ji

Pe­ca­nje krup­ne de­ve­ri­ke pred­sta­vlja pra­vo za­do­volj­stvo ve­ći­ni fi­de­ra­ša, pa i me­ni, jer je ve­li­ki iza­zov i uži­tak pre­va­ri­ti i ulo­vi­ti ta­kvu ri­bu, ko­ja se u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va naj­u­spe­šni­je hva­ta naj­fi­ni­jim si­ste­mom ko­ji u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji mo­že­mo upo­tre­bi­ti. Na­rav­no, da bi­smo to po­sti­gli, mo­ra­mo oda­bra­ti do­bar te­ren, a naj­če­šće i mi­krolo­ka­ci­ju, tj. kon­kret­no me­sto, ne­ka­da ne ve­će od ne­ko­li­ko kva­drat­nih me­ta­ra, na kom su uslo­vi za ri­bo­lov ove vr­ste naj­po­god­ni­ji. Is­ku­stvo ko­je ću vam pre­ne­ti u na­stav­ku ovog tek­sta po­ti­če sa Ti­se, tač­ni­je sa jed­nog od naj­po­zna­ti­jih te­re­na u do­njem to­ku ove ve­li­ke re­ke, kod ba­nat­skog se­la Kni­ća­nin.

TAJ DEO RE­KE DO­BRO po­zna­jem, bu­du­ći da sam kod tzv. Ga­so­vo­da, u šu­mi, če­sto pe­cao i hva­tao le­pe de­ve­ri­ke, uglav­nom te­ške od 500 g do 1,5 kg, uz po­ne­ku ve­ću, ko­ja se kod nas već mo­že sma­tra­ti i ka­pi­tal­nim pri­pad­ni­kom te vr­ste. Me­đu­tim, ka­da sam po­gle­dao vre­men­sku prog­no­zu i vi­deo da se za na­red­ni dan na­ja­vlju­je se­ve­ro­za­pad­ni ve­tar, br­zi­ne od 19 do 24 km/č, bi­lo mi je ja­sno da bi pe­ca­nje bi­lo ve­o­ma ote­ža­no, tim vi­še što je tu u to­pli­jem de­lu go­di­ne če­sto ve­li­ka gu­žva, u ko­joj ni­je jednostavno lo­vi­ti ni po mir­nom vre­me­nu, ka­da ne­ma pro­ble­ma sa pre­ci­znim za­ba­ci­va­njem i kon­tro­li­sa­njem si­ste­ma. Za­to sam se sa pri­ja­te­ljem Go­ra­nom Po­po­vi­ćem Po­pom la­ko do­go­vo­rio da pro­ba­mo da pe­ca­mo sa de­sne (ti­tel­ske) oba­le, gde bi se­ve­ro­za­pad­njak tre­ba­lo da nam dolazi s le­đa, ali i da nas pre­ba­cu­je, bu­du­ći da du­va pre­ko na­si­pa ko­ji nas od nje­ga za­kla­nja, a uz to je tu mno­go ma­nje lju­di ne­go pre­ko­pu­ta.

Pop je jed­nom pe­cao na tom te­re­nu, pre­ko pu­ta Ga­so­vo­da, pa smo naj­pre oti­šli do tog me­sta, ali je ono bi­lo za­u­ze­to, što je me­ne ma­lo de­mo­ra­li­sa­lo, bu­du­ći da sam se na­dao da ću mo­ći ko­mot­no da pe­cam na me­stu o kom već ne­što znam, a ne da tra­žim po­zi­ci­ju i da tro­šim dra­go­ce­no vre­me na upo­zna­va­nje pot­pu­no ne­po­zna­te lo­ka­ci­je, sa ne­iz­ve­snim is­ho­dom i u na­di da će­mo ima­ti i ma­lo sre­će. No, ni­smo ni­šta dru­go mo­gli, pa smo sta­li na pr­vo na­red­no me­sto na kom je bi­lo do­volj­no pro­sto­ra za obo­ji­cu, bu­du­ći da niz­vod­ni­je ni­smo ni mo­gli da ide­mo, jer oda­tle po­či­nje po­tes sa obi­ljem gra­nja i dru­gog kr­ša u vo­di, gde se sa oba­le na fi­der ni ne mo­že pe­ca­ti.

Me­sto na ko­je smo se sme­sti­li ši­ro­ko je oko 20 m, le­vo i de­sno su do sa­me vo­de dr­ve­će i gu­sto ši­blje. Pop se sme­stio le­vo od me­ne, ta­ko­đe sa fi­der šta­pom, ali sa do­sta gru­bljim si­ste­mom od onog ka­kav ja ko­ri­stim, jer že­li da bu­de što si­gur­ni­ji ako mu uda­ri ša­ran, dok se oko to­ga ka­ko će mu ra­di­ti be­la ri­ba ne uz­bu­đu­je pre­vi­še. Ja sam za­u­zeo de­sni ugao, ne oče­ku­ju­ći da bi mo­gla da ima ika­kvog zna­ča­ja ta na oko ma­la raz­li­ka od pet­na­e­stak me­ta­ra na te­re­nu na kom se na pr­vi po­gled na vo­du ni­je pri­me­ći­va­la ne­ka bit­na pro­me­na... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 458-)