Udi­ce u ma­gli od teh­no­plank­to­na

Do pre sa­mo ne­ko­li­ko se­zo­na, me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma bi­lo je ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­no uve­re­nje da je tol­sto­lo­bi­ka ne­mo­gu­će uhva­ti­ti na re­gu­la­ran na­čin (udi­com za usta). Me­đu­tim, ta za­blu­da je u ve­li­koj me­ri ras­pr­še­na otka­ko su se po­ja­vi­le spe­ci­jal­ne pri­ma­me – ka­ko bra­šna­ste ta­ko i u for­mi ve­li­kih pe­le­ta – od sa­sto­ja­ka ko­ji­ma se on hra­ni i ko­je ga neo­do­lji­vo pri­vla­če, pa se sve vi­še ko­le­ga spe­ci­ja­li­zu­je baš za lov te vrste. Ovim tek­stom ot­kri­va­mo vam sve ono što o pe­ca­nju tol­sto­lo­bi­ka tre­ba da zna­te da bi­ste ga i sa­mi uspe­šno hva­ta­li.

Tol­sto­lo­bik je u na­šim vo­da­ma aloh­to­na vr­sta ri­be ili, pro­sti­je re­če­no, uljez. Si­gur­no je na­ru­šio deo pri­rod­ne rav­no­te­že i s pra­vom je na »li­sti za od­strel« u na­šem za­ko­no­dav­stvu, tj. do­zvo­lje­no ga je neo­gra­ni­če­no iz­lo­vlja­va­ti svim le­gal­nim teh­ni­ka­ma, što pod­ra­zu­me­va da je upe­can udi­com za usta. Ove sna­žne i krup­ne ri­be ko­ja se hra­ni plank­to­nom ima u ve­ći­ni na­ših rav­ni­čar­skih re­ka i u mno­gim je­ze­ri­ma, a sva­ku vo­du ko­ju na­sta­ni br­zo pro­sto oku­pi­ra, sa­mo ako se ona za­gre­va do­volj­no da u njoj mo­že da se mre­sti (što se, po ne­kim po­da­ci­ma, de­ša­va pri tem­pe­ra­tu­ri vo­de od 27º C, ko­li­ko sve na­še re­ke ci­pri­nid­nog re­gi­o­na i ve­ći­na je­ze­ra sem onih na ve­li­kim nad­mor­skim vi­si­na­ma do­sti­žu u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne).

U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na tol­sto­lo­bik se po­ja­vio u ve­li­kom bro­ju u Opo­vač­kom du­nav­cu. Ve­ro­vat­no je tu do­speo iz Du­na­va, pre­ko si­ste­ma ka­na­la za na­vod­nja­va­nje. Pro­šle go­di­ne, zbog su­še, du­na­vac je bio na bi­o­lo­škom mi­ni­mu­mu i u nje­ga se sli­la sva vo­da iz okol­nih ka­na­la, za­jed­no sa ve­li­kom ko­li­či­nom ra­znih vr­sta ri­be. Tol­sto­lo­bi­ci, ko­ji­ma je i u ka­na­li­ma bi­lo do­bro zbog obi­lja plank­to­na, sa­da u du­nav­cu ima­ju još bo­lje uslo­ve (vr­lo je iz­ve­sno da se i tu mre­ste), a ri­bo­lov­ci su br­zo pri­me­ti­li da ih ima do­sta, pa su se mno­gi ori­jen­ti­sa­li na to da ih ci­lja­no pe­ca­ju (na­ža­lost, ima i gra­bu­lja­nja, pa i stru­ja­re­nja, ali to je već te­ma za ne­ku dru­gu pri­li­ku).

U lo­vu tol­sto­lo­bi­ka mno­gi na­ši pe­ca­ro­ši ši­rom Sr­bi­je, pa i na Opo­vač­kom du­nav­cu, kad je o teh­ni­ci i mam­ci­ma reč, po­stu­pa­ju po ugle­du na ko­le­ge iz Ma­đar­ske, a ja sam iz pr­ve ru­ke sa­znao šta tre­ba ra­di­ti dru­že­ći se na Opo­vač­kom du­nav­cu ne­ko­li­ko da­na, to­kom pra­vlje­nja ove re­por­ta­že i sni­ma­nja pri­lo­ga za TV se­ri­jal Sve o ri­bo­lo­vu, sa Zo­ra­nom Ra­do­va­no­vi­ćem, ri­bo­lov­cem iz Be­o­gra­da. Za raz­li­ku od mno­gih ko­ji uspe­šno pe­ca­ju ali ne že­le da svo­je zna­nje po­de­le sa dru­gi­ma, Zo­ran je bio kraj­nje otvo­ren i ne­se­bič­no nam je sve is­pri­čao i po­ka­zao, a to­kom sni­ma­nja je i uhva­tio ne­ko­li­ko ri­ba.

PR­VO, PO­TREB­NI SU JA­ČI i du­ži šta­po­vi, te­ži­ne ba­ca­nja do 100-150 g i du­gi oko tri me­tra, sa ko­ji­ma je mo­gu­će ri­bu po­di­ći na po­vr­ši­nu pre ne­go što pri­li­kom pri­vla­če­nja do­spe do pri­o­bal­nog slo­ja gu­ste ve­ge­ta­ci­je. Pre­ko nje tol­sto­lo­bi­ka mo­ra­mo pre­vu­ći da bi­smo ga uba­ci­li u me­re­dov, bez kog je va­đe­nje i pri­hva­ta­nje vr­lo upit­no. Ma­ši­ni­ca ta­ko­đe tre­ba da bu­de ro­bu­sna, zbog te­ži­ne sa­mog si­ste­ma ko­ji se za­ba­cu­je ali i oče­ki­va­ne ve­li­či­ne ri­be. Naj­če­šće se na Opo­vač­kom du­nav­cu do­bi­ja­ju je­din­ke te­ške od jed­nog do pet ki­lo­gra­ma, ali ima i mno­go ve­ćih. Bo­lje je ko­ri­sti­ti mo­no­fil ne­go upre­de­nu stru­nu, naj­vi­še za­to što se pe­ca sa kli­ze­ćim olo­vom na si­ste­mu, ko­je br­zo is­kr­za ple­te­ni­cu, pa ona osla­bi i la­ko puk­ne. Zo­ran pre­po­ru­ču­je naj­lon de­blji­ne od 0,35-0,40 mm.

0 mm.

Sam si­stem se sa­sto­ji iz ne­ko­li­ko de­lo­va. Naj­bli­že šta­pu je kli­ze­će olo­vo te­ško 15 do 20 g, či­ja je ulo­ga da fik­si­ra si­stem za dno ka­ko ga ve­tar ne bi no­sio. Za­tim do­la­zi sto­per, či­jim po­me­ra­njem po­de­ša­va­mo du­bi­nu na ko­joj će nam bi­ti ma­mac, a is­pod nje­ga se na­vla­či kli­ze­ći plo­vak iden­ti­čan ba­le­ri­na­ma ko­je se ko­ri­ste za štu­ku, s tim što je po­želj­no da ima i an­te­nu ra­di što bo­lje vi­dlji­vo­sti. Is­pod plov­ka je »ne­mr­se­ća« (»an­ti­tengl«) cev­či­ca sa olo­vom do­volj­ne te­ži­ne da za­jed­no sa ostat­kom si­ste­ma po­to­pi plo­vak do že­lje­nog ni­voa. Is­pod nje je pak naj­va­žni­ji deo si­ste­ma, ta­ko­zva­ni ofin­ger, tj. uvi­je­na če­lič­na ži­ca, ko­ja je sa­vi­je­na u ob­lik obr­nu­tog slo­va »T«. Na njen gor­nji kraj na­vla­či se oko 5 cm du­ga »ta­ble­ta« (tj. ve­li­ki valj­ka­sti pe­let, sa ru­pom u sre­di­ni) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 455-)