Kad ne­ma de­ve­ri­ke...

Naj­ve­će i naj­po­zna­ti­je be­o­grad­sko je­ze­ro ima pri­lič­no ra­zno­vr­stan ri­blji fond, u kom je za­stu­plje­na i krup­na de­ve­ri­ka. Nju ni­je ni­ma­lo la­ko lo­vi­ti, ali do­bri po­zna­va­o­ci te vo­de s pro­le­ća odvo­je bar po­ne­ki iz­la­zak za ci­lja­no pe­ca­nje lo­pa­ta­re... ko­je ne­ka­da mo­že kre­nu­ti i neo­če­ki­va­nim to­kom

Či­nje­ni­ca da je pro­šlo tač­no go­di­nu da­na ot­ka­ko na Sav­skom je­ze­ru (Adi ci­gan­li­ji) ni­sam ulo­vio ni jed­nu je­di­nu de­ve­ri­ku, iako sam u vi­še na­vra­ta pe­cao na ovoj vo­di ko­ja je po toj ri­bi odav­no po­zna­ta, po­če­la je da me za­bri­nja­va, pa sam čvr­sto od­lu­čio da ovog pro­le­ća pre­ki­nem taj niz iz­la­za­ka bez že­lje­nog re­zul­ta­ta. Na vo­du sam sti­gao ra­no po pod­ne i sme­stio se na stan­dard­no do­bro me­sto za de­ve­ri­ku, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ka­fi­ća Pla­ža, na po­te­su gde se po­vre­me­no odr­ža­va­ju fi­der tak­mi­če­nja, na ko­ji­ma se po pra­vi­lu i lo­ve krup­ni­ji pri­mer­ci ovih pre­le­pih ri­ba.

UOBI­ČA­JE­NA DA­LJI­NA ZA US­PE­ŠAN lov na ovom de­lu je­ze­ra je oko 40 me­ta­ra, pa sam naj­lon od­mah raz­me­rio na tu du­ži­nu i za­ka­čio za lajn-klip, te po­čeo sa pri­hra­nji­va­njem. Opre­de­lio sam se za pri­hra­nu Van den Eynde Gold Pro Bre­am, sa ko­jom go­to­vo ni­ka­da ne­ma gre­ške, po­go­to­vo ka­da je ci­lja­na ri­ba de­ve­ri­ka (za ko­ju je ta sme­sa i na­me­nje­na, što se vi­di i po nje­nom ime­nu). Ki­lo­gra­mu hra­ne do­dao sam tri­sto­ti­nak gra­ma te­ške ze­mlje Pro Fis­hing, ša­ku iz­gnje­če­nih ka­ste­ra (ča­u­ra), ma­lo sec­ka­nih gli­sta i pre­gršt cr­va. Start­no pri­hra­nji­va­nje sam oba­vio za­ba­cu­ju­ći 6-7 pu­nih AS Spod hra­ni­li­ca ve­li­či­ne L u zo­nu lo­va. Pri­li­kom iz­vla­če­nja hra­ni­li­ce imao sam do­sta mu­ka sa pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, ko­ja je oči­gled­no već pri­lič­no po­ra­sla. Zbog to­ga sam od­mah po za­vr­šet­ku pri­hra­nji­va­nja pre­šao na AS Open End hra­ni­li­cu sa ote­ža­njem od 40 g, što se is­po­sta­vi­lo kao od­li­čan iz­bor, jer ka­če­nja tra­ve vi­še ni­je bi­lo, a hra­ni­li­ca je bez ika­kvih po­te­ško­ća pro­la­zi­la ce­lu pu­ta­nju do va­đe­nja iz vo­de.

Ali to što sam na­šao na­čin da se ne pa­tim sa tra­vom ni­je sa­mo po se­bi zna­či­lo da su svi pro­ble­mi re­še­ni. Na­i­me, ri­ba se ni­je ja­vlja­la u pr­vih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja – na­kon sva­kog bih po še­zde­se­tak se­kun­di če­kao na tr­zaj, on­da va­dio si­stem, po­no­vo pu­nio hra­ni­li­cu i za­ba­ci­vao u istu tač­ku. Obič­no se to ne de­ša­va na Sav­skom je­ze­ru, već od­mah ima uda­ra­ca; uko­li­ko se ne ja­vi de­ve­ri­ka, po­nu­đe­ni ma­mac uzi­ma­ju ban­dar, bo­dor­ka, cver­glan... Po­mi­slio sam da mo­žda tre­ba ri­bi da­ti ma­lo vi­še vre­me­na, te sam če­ka­nje pro­du­žio pr­vo na tri mi­nu­ta, što je već du­go za fi­der, a on­da, po­sle no­vih ne­ko­li­ko hi­ta­ca bez pi­pa­nja mam­ca – na pet... No i da­lje se ni­šta ni­je de­ša­va­lo, pa sam ubr­zao ri­tam, vra­ća­ju­ći se pri­vre­me­no tem­pu za­ba­ci­va­nja na sva­ki mi­nut. Ni to, me­đu­tim, ni­je po­mo­glo. Ni­sam, na­rav­no, ni po­mi­šljao na od­u­sta­ja­nje, ali mi se ni­ma­lo ni­je svi­đa­lo što ne­ma ni­ka­kvih uda­ra­ca, pa čak ni­sam ni­jed­nom iz­vu­kao isi­sa­ne cr­vi­će ili pra­znu udi­cu. Pr­va tri sa­ta sam po­ku­ša­vao sve i sva­šta, uve­ren da ću us­pe­ti da pro­na­đem do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju, ali sam sa pri­bli­ža­va­njem ve­če­ri po­čeo po­la­ko da gu­bim na­du, jer jed­no­stav­no vi­še ni­sam imao ide­ja šta bih mo­gao da pro­bam. Me­njao sam mam­ce i na­čin pu­nje­nja hra­ni­li­ce, bla­go po­me­rao si­stem ne bih li ta­ko is­pro­vo­ci­rao ne­ku ri­bu da se za­le­ti na ma­mac, za­ba­ci­vao po­vre­me­no po par me­ta­ra van hra­nje­ne zo­ne, ali re­zul­tat je i da­lje bio isti, to jest ni­ka­kav... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 453-)