I daleko i duboko

Što je vo­da hlad­ni­ja, a pe­riod mre­sta bli­ži, štu­ka je ma­nje ras­po­lo­že­na za jur­nja­vu za ple­nom, pa se sve re­đe ja­vlja na va­ra­li­ce. Ali ka­ko joj hra­ne i ener­gi­je i sa­da tre­ba, bez us­te­za­nja će uze­ti pri­rod­ni ma­mac, po­nu­đen na pra­vom me­stu i na pra­vi na­čin

Lov štu­ke to­kom de­cem­bra i ja­nu­a­ra je oso­ben i po mno­go če­mu se raz­li­ku­je od pe­ca­nja u sep­tem­bru, ok­to­bru ili čak no­vem­bru. Sve te spe­ci­fič­no­sti uslo­vlje­ne su hlad­nom vo­dom i či­nje­ni­com da su ri­be hlad­no­krv­ni or­ga­ni­zmi, či­ji me­ta­bo­li­zam sa opa­da­njem tem­pe­ra­tu­re po­sta­je sve spo­ri­ji. Šta to zna­či u prak­si, tj. na ka­kav nas na­čin pe­ca­nja upu­ću­je.

KAO PR­VO, ŠTU­KU SA­DA TRE­BA tra­ži­ti na me­sti­ma na ko­ji­ma se za­dr­ža­va i nje­na pri­rod­na hra­na, a to zna­či u du­bi­ni, gde je vo­da za ste­pen ili dva to­pli­ja od oko­li­ne. Onaj ko plo­vak po­de­si ta­ko da mu ke­der bu­de na uobi­ča­je­nih 100-120 cen­ti­me­ta­ra is­pod po­vr­ši­ne te­že će uhva­ti­ti ri­bu, na­ro­či­to krup­ni­ju, od ri­bo­lov­ca ko­ji ma­mac po­nu­di tik iz­nad dna ili naj­vi­še me­tar od nje­ga. Ovog pra­vi­la se na­ro­či­to tre­ba dr­ža­ti na du­bo­kim je­ze­ri­ma, šljun­ka­ra­ma, ve­li­kim re­ka­ma i slič­nim vo­da­ma.

To isto­vre­me­no zna­či da vi­še ni­su ak­tu­el­ne sve one po­ten­ci­jal­no iz­da­šne mi­kro­lo­ka­ci­je bli­zu oba­la ba­re, ka­na­la ili je­ze­ra, gde je du­bi­na po pri­ro­di stva­ri ma­nja, čak i ako nam se či­ni da štu­ka da­le­ko od oba­le ne­ma gde da se sa­kri­je! To što tra­ve vi­še ne­ma na po­vr­ši­ni ni­po­što ne mo­ra da zna­či da je i dno »ste­ril­no« (tj. sa­svim či­sto), a štu­ka je kao maj­stor mi­ki­ri­je u sta­nju da is­ko­ri­sti bu­kval­no sva­ki za­klon ka­ko bi po­sta­vi­la za­se­du svom ple­nu. Na Ko­sto­lač­kom du­nav­cu su, pri­me­ra ra­di, u pr­voj de­ka­di de­cem­bra krup­ni pri­mer­ci hva­ta­ni i po 30-40 me­ta­ra od oba­le, gde bi to­kom le­ta i je­se­ni ret­ko ko za­ba­cio ke­de­ra. Svi oni pri­ma­mlji­vi pli­ća­ci sa gra­njem, obo­re­nim dr­ve­ćem i tra­vom na dnu sa­da su sko­ro si­gur­no ne­pro­duk­tiv­ni i na ta­kvim lo­ka­ci­ja­ma ne tre­ba gu­bi­ti vre­me.

OSIM IZ­U­ZET­NO PO­PU­LAR­NE BA­LE­RI­NE, u de­cem­bru sva­ka­ko tre­ba is­pro­ba­ti i raz­ne du­bin­ske si­ste­me. Me­đu­tim, ne­moj­te se za­va­ra­va­ti da će vam po­zna­ta pa­ter­no­ster mon­ta­ža (sa olo­vom na kra­ju si­ste­ma, tj. na dnu, i udi­com na boč­nom pred­ve­zu iz­nad ute­ga) bez­u­slov­no dr­ža­ti ke­de­ra iz­nad dna. Čak i ako pred­vez uda­lji­mo či­tav me­tar od olo­va, ke­der će po­sle za­ba­ča­ja sve­jed­no za­vr­ši­ti na dnu, u šta sam se pre ne­ko­li­ko go­di­na uve­rio eks­pe­ri­men­ti­šu­ći na su­vom (o če­mu sam svo­je­vre­me­no i pi­sao u Ri­bo­lo­vu). Je­di­ni iz­u­ze­tak je ka­da iz čam­ca ili sa ne­kog dru­gog plov­nog objek­ta pe­ca­mo »na va­gu« (spu­šta­ju­ći si­stem di­rekt­no is­pod vr­ha šta­pa) ili za­ba­cu­ju­ći u du­bi­nu na sa­mo ne­ko­li­ko me­ta­ra od se­be. Mno­go je bo­lje ko­ri­sti­ti mon­ta­žu sa kli­ze­ćim olo­vom i du­žim pred­ve­zom sa po­di­za­čem na­vu­če­nim bli­zu udi­ce, ko­ji štu­ka­ma pro­ve­re­no ni­ma­lo ne sme­ta (od­li­čan je u tu svr­hu i obi­čan pam­pur iz vin­ske fla­še). Iako ke­de­ra mo­že­mo da po­nu­di­mo i na sa­mom dnu, sma­tram da je ipak bo­lje da ga iz­dig­ne­mo bar 20 cen­ti­me­ta­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 443-)