Kad mačke nema...

La­ko i ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje iz go­di­ne u go­di­nu ima sve vi­še po­bor­ni­ka ši­rom sve­tas, pa i kod nas. A jed­na od glav­nih ri­ba ko­je se i ši­rom Evro­pe i u Sr­bi­ji ci­lja­no lo­ve ma­lim ve­štač­kim mam­ci­ma i ose­tlji­vim pri­bo­rom je ban­dar, či­je pe­ca­nje po­vre­me­no ote­ža­va, ali i či­ni iza­zov­ni­jim gra­blji­vi­ca ko­ja sa njim de­li ži­vot­ni pro­stor u ve­ći­ni sta­ja­ći­ca

Kad sam vi­deo da na ekra­nu mog mo­bil­nog te­le­fo­na pi­še »Kom­ši­ja Gru­ja«, pret­po­sta­vio sam da sle­de za­ni­mlji­ve ve­sti o pe­ca­nju na jed­noj od šljun­ka­ra kod Be­le Cr­kve. Na tu vo­du sam, par da­na na­kon uspe­šnog ri­bo­lo­va (o kom sam pi­sao u pro­šlom bro­ju), upu­tio pri­ja­te­lja ko­ji je go­di­na­ma bio sko­ro is­klju­či­vi bu­cov­dži­ja, a u po­sled­nje vre­me sve če­šće ci­lja­no ju­ri ban­da­ra i bar de­se­tak iz­la­za­ka u se­zo­ni odvo­ji za od­la­ske na be­lo­cr­kvan­ska je­ze­ra i Ga­jač­ki ka­nal, baš zbog ma­lih pru­ga­stih sna­ga­to­ra.

– E DA ZNAŠ DA JE VE­LI­KA ŠTE­TA što ni­si išao sa na­ma – u da­hu je re­kao i od­mah na­sta­vio: – Či­ka Mi­li­vo­je i ja smo na­le­te­li na jed­nog div­nog deč­ka iz Be­le Cr­kve, Mar­ka, ko­ji po­zna­je na­šeg ko­le­gu i tvog ro­đa­ka Ne­na­da Ja­ni­ći­je­vi­ća. Od­veo nas je na od­lič­no me­sto – pri­stu­pač­no, pro­stra­no, sa pli­ća­kom uz oba­lu i od­se­kom na ne­ko­li­ko me­ta­ra od nje. Ja sam u pr­va dva za­ba­ča­ja na še­do­ve uhva­tio dva baš le­pa ban­da­ra, pa smo re­ši­li da bro­ji­mo i za ma­nje od tri sa­ta uhva­ti­li smo tač­no 57 ko­ma­da, ve­ći­nom od 150 do 350 gra­ma, ali smo ima­li i ne­ko­li­ko od oko po­la ki­la! Ja ću ići u ne­de­lju po­no­vo, pa ako ti i Ne­nad ne­ma­te ne­ke dru­ge pla­no­ve, mo­že­mo da se na­đe­mo ta­mo.

Ka­ko se taj pred­log u pot­pu­no­sti po­kla­pao sa mo­jim i Ja­ni­ći­je­vi­će­vim na­čel­nim do­go­vo­rom, ali i sa ide­jom da sa Sr­đa­nom Sa­vu­lo­vom i nje­go­vim si­nom Alek­som sni­mi­mo je­dan vi­deo pri­log o ul­tra­la­kom va­ra­li­ča­re­nju za no­vu ri­bo­lo­vač­ku TV emi­si­ju Kon­tra (ko­ja se in­ten­ziv­no pri­pre­ma), kom­ši­ja Gru­ja ni­je uop­šte mo­rao da me ube­đu­je. U ne­de­lju uju­tru, upr­kos to­me što je u ve­ćem de­lu Sr­bi­je du­va­la ve­o­ma ja­ka ko­ša­va, ko­ja je uvek naj­ja­ča u Ba­na­tu, za­pu­ti­li smo se ka jed­noj od pre­div­nih be­lo­cr­kvan­skih šljun­ka­ra, gde su nas kom­ši­ja Gru­ja i Mar­ko Bra­dva­re­vić, mla­di i sve­stra­ni ri­bo­lo­vac iz tog ba­nat­skog gra­di­ća več če­ka­li.

Na­ša strep­nja da od ve­tra ne­će uop­šte mo­ći da se pe­ca po­ka­za­la se kao neo­sno­va­na, bu­du­ći da je me­sto ko­je je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je bi­lo po­pri­šte ne­za­bo­rav­nog ri­bo­lo­va, u sko­ro pot­pu­noj za­ve­tri­ni baš ka­da du­va ko­ša­va, ta­ko da je po­vr­ši­na bi­la je­dva na­mre­ška­na, a uslo­vi za lov ban­da­ra prak­tič­no ide­al­ni. Dok smo Ne­nad i ja na­pra­vi­li po ne­ko­li­ko uvod­nih sni­ma­ka, Sr­đan, Mar­ko i Gru­ja iz­va­di­li su po dva-tri ban­da­ra, ve­ći­nom ne po­seb­no krup­na, ali ni sit­na, ta­ko da se či­ni­lo da pred­sto­ji još jed­no vr­hun­sko pe­ca­nje. Ali, na­kon oko po­la sa­ta udar­ci su po­če­li da se pro­re­đu­ju i na nas pet, ko­ji smo vr­lo pri­lje­žno ba­ca­li, ja­vlja­la se tek po­ne­ka ri­ba na sva­kih 15-20 mi­nu­ta, i to na raz­li­či­tim me­sti­ma, ta­ko da je bi­lo oči­gled­no da nig­de u na­šem do­me­tu vi­še ne­ma ja­ta gr­ge­ča.

– TO JE ZA OVO DO­BA GO­DI­NE nor­mal­na po­dnev­na pa­u­za, pro­ra­di­će oko dva po­no­vo kao lu­di – ko­men­ta­ri­sao sam, pri­lič­no si­gu­ran da smo jed­no­stav­no za­ka­sni­li i sti­gli na kraj pre­po­dnev­nog cu­ga, te da sa­mo tre­ba da sa­če­ka­mo po­po­dnev­ni, ko­ji će po­tra­ja­ti do ve­če­ri, a ve­ći­na se slo­ži­la sa mnom. To što je Sr­đan uz gu­stu pri­o­bal­nu tra­vu uhva­tio jed­nu štu­ki­cu od oko 400 gra­ma ni­je ni­ko­me po­seb­no bo­lo oči, pa ni­smo pre­sta­nak ra­da ban­da­ra po­ve­za­li sa pri­su­stvom nje­go­vog di­rekt­nog kon­ku­ren­ta u is­hra­ni na istom me­stu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 441-)