Zlatno vreme i šnirana glista

Iako se od­vi­ja u ur­ba­nom am­bi­jen­tu, ovo je u iz­ve­snom smi­slu eks­trem­ni ri­bo­lov, jer ni­je la­ko na­ći slo­bod­no me­sto na kom ima ri­be, a tre­ba se i do­bro spre­mi­ti ka­ko bi­smo vr­lo kra­tak cug što bo­lje is­ko­ri­sti­li i pri tom pri­vu­kli što ma­nje pa­žnje, što je neo­p­hod­no uko­li­ko že­li­mo da još ko­ji put pe­ca­mo na is­toj po­zi­ci­ji. Zbog sve­ga to­ga, pra­vi grad­ski ba­bu­škar mo­ra da se po­na­ša bez­ma­lo kao ge­ri­lac na ra­ti­štu

Mno­gi ov­da­šnji ri­bo­lov­ci su po­sled­njih go­di­na uglav­nom iz objek­tiv­nih raz­lo­ga (manj­ka vre­me­na, vi­so­ke ce­ne go­ri­va, ne­ma­nja auto­mo­bi­la...) pri­nu­đe­ni da naj­ve­ći deo vre­me­na pro­ve­du pe­ca­ju­ći »u lo­ka­lu«, tj. na me­sti­ma ko­ja su im do­stup­na pe­ši­ce, grad­skim pre­vo­zom ili »la­ga­nim vo­zi­li­ma«, kao što su mo­pe­di i bi­ci­kli. Ali baš ta­kve ko­le­ge, ako se ma­lo po­tru­de, mo­gu da is­ko­pa­ju i »skri­ve­no bla­go«, či­jeg po­sto­ja­nja oni na­vik­nu­ti da pre­la­ze de­se­ti­ne i sto­ti­ne ki­lo­me­ta­ra ra­di pe­ca­nja če­sto ni­su ni sve­sni. Ur­ba­ni te­re­ni po­sta­ju po­seb­no za­ni­mlji­vi kra­jem le­ta i po­čet­kom je­se­ni, a ove go­di­ne Sa­va i Du­nav u Be­o­gra­du su bi­li pri­lič­no iz­da­šni kad je reč o ci­pri­ni­di­ma i sre­di­nom naj­to­pli­jeg go­di­šnjeg do­ba, bu­du­ći da se zbog re­la­tiv­no vi­so­kih vo­do­sta­ja ri­ba i ta­da, su­prot­no svom uobi­ča­je­nom po­na­ša­nju, za­dr­ža­la u pri­o­ba­lju. Oni upor­ni i sreć­ni, ko­ji su pe­ca­li na grad­skim te­re­ni­ma, po­štu­ju­ći pri tom ne­ka od pra­vi­la ko­ja će bi­ti na­ve­de­na u na­stav­ku ovog tek­sta i pri­me­nju­ju­ći ne­ke na­o­ko sit­ne a za­pra­vo vr­lo bit­ne tri­ko­ve, bi­li su na­gra­đe­ni le­pim ulo­vi­ma ra­znih ša­ran­skih ri­ba – kru­pa­ti­ca, bo­dor­ki, de­ve­ri­ka, prot­fi­ša, pa i pri­lič­no krup­nih ba­bu­ški, ve­li­či­nom sko­ro iden­tič­nih oni­ma ka­kve se oče­ku­ju na Ta­mi­šu, Ti­si, ka­na­lu DTD ili dru­gim po­zna­tim (i pre­sto­nič­kim ri­bo­lov­ci­ma ipak do­sta uda­lje­nim) ba­bu­škar­skim te­re­ni­ma. Evo, da­kle, ma­log vo­di­ča za pe­ca­nje u grad­skim uslo­vi­ma (da­kle i u dru­gim ur­ba­nim sre­di­na­ma, a ne sa­mo u Be­o­gra­du).

PO­ŠTO SU GRAD­SKI TE­RE­NI la­ko do­stup­ni, a gra­vi­ti­ra im ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca, iz­gled­ne po­zi­ci­je ni­su uvek slo­bod­ne, pa je va­žno una­pred ima­ti ne­ko­li­ko njih »u re­zer­vi«, za slu­čaj da ona na ko­ju smo se na­me­ra­či­li bu­de za­u­ze­ta u mo­men­tu ka­da na nju stig­ne­mo. Po­želj­no je da me­sto bu­de skro­vi­to, ako je ika­ko mo­gu­će, a uko­li­ko ni­je, mo­ra­mo na­sto­ja­ti da pre od­la­ska pri­kri­je­mo sve tra­go­ve.

Za so­bom ni­po­što ne tre­ba osta­vlja­ti am­ba­la­žu od hra­ne, naj­lo­na, ke­si­ce sa udi­ca­ma ili bi­lo šta slič­no što mo­že ot­kri­ti šta smo i ka­ko pe­ca­li (a osta­vlja­nje me­sta či­stim je i stvar ele­men­tar­ne kul­tu­re ži­vlje­nja). Tre­ba da se or­ga­ni­zu­je­mo i po­na­ša­mo ta­ko da pri­vla­či­mo što ma­nje pa­žnje – za­ka­če­nu ri­bu va­lja iz­vla­či­ti što br­že i sa što ma­nje bu­ke; ako lo­vi­nu ne pu­šta­mo, ču­var­ku ili ke­su sa njom će­mo pri­kri­ti što bo­lje i ne­će­mo se na sva usta hva­li­ti sva­kom slu­čaj­nom pro­la­zni­ku ili pe­ca­ro­šu ko­ji do­ba­ci ču­ve­no: »Ima li šta?«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 410-)