Prelazak na brzak

Na­pa­di smu­đa u br­za­ku su sna­žni i od­seč­ni, i naj­če­šći su na pre­la­zu ka­me­ni­tog dna u ze­mlja­no ili mu­lje­vi­to. Na kon­takt s ri­bom tre­ba re­a­go­va­ti istog ča­sa, ener­gič­nom kon­trom. Smuđ za­ka­čen u du­bi­ni ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ne­će svo­jim po­na­ša­njem da­va­ti zna­ke da se išta do­go­di­lo. Što je krup­ni­ji, ta pa­u­za će bi­ti ve­ća, te na­kon kon­tre tre­ba sa­če­ka­ti pr­vu re­ak­ci­ju ri­be

Kra­jem le­ta i po­čet­kom je­se­ni, ka­da tem­pe­ra­tu­ra vo­de ve­li­kih rav­ni­čar­skih re­ka pad­ne is­pod 20°C, a nji­hov tok po­sta­ne br­ži i vo­do­staj vi­ši, uz ten­den­ci­ju da­ljeg po­ra­sta usled do­ti­ca­nja vo­de iz pri­to­ka, smuđ bi­va sve pri­sut­ni­ji u pri­o­ba­lju i kre­će se u ve­ćim gru­pa­ma. Ta­kvo po­na­ša­nje je in­stink­tiv­no, a oku­plja­nje je prak­tič­no isto­vet­no onom iz pred­mre­snog pe­ri­o­da, ka­da ova gra­blji­vi­ca na ka­rak­te­ri­stič­nim me­sti­ma če­ka sa­mo njoj po­zna­ti »oki­dač« za po­če­tak uz­vod­ne mi­gra­ci­je. Je­se­nje grup­no uz­vod­no pu­to­va­nje smu­đa, to­kom kog se in­ten­ziv­no hra­ni, uslo­vlje­no je tem­pe­ra­tur­nim re­ži­mom vo­de u istom op­se­gu kao u pro­le­će ali sa ten­den­ci­jom u obr­nu­tom sme­ru. U pro­le­će se vo­da za­gre­va­la, i u mar­tu i apri­lu tem­pe­ra­tu­ra joj je bi­la u naj­po­volj­ni­jem op­se­gu za is­hra­nu i mre­šće­nje (7–14° C), a u ok­to­bru i no­vem­bru će pri­li­kom hla­đe­nja pro­ći kroz isti op­seg. Pri mi­gri­ra­nju smuđ će se za­u­sta­vlja­ti i hra­ni­ti na svim ka­rak­te­ri­stič­nim me­sti­ma na ko­ji­ma se oku­plja­ju ke­de­ri i dru­ga be­la ri­ba.

AKO JE­SEN POČ­NE sa tem­pe­ra­tur­nim vred­no­sti­ma i ten­den­ci­ja­ma iz vi­še­go­di­šnjeg pro­se­ka, mo­že se oče­ki­va­ti pri­su­stvo ak­tiv­nog smu­đa u pri­o­ba­lju, i to na uobi­ča­je­nim me­sti­ma: u br­za­ci­ma ko­je for­mi­ra­ju ve­ći obal­ski rto­vi, oko stu­bo­va mo­sto­va i ve­ćih po­to­plje­nih obje­ka­ta, duž grad­skih oba­lo­u­tvr­da, u pod­nož­ju tvr­đa­va (Ram, Go­lu­bac) ili uz do­ko­ve pri­sta­ni­šta i sl. Svi me­to­di i teh­ni­ke iz pro­leć­nog i let­njeg pe­ri­o­da lo­va smu­đa su pri­men­lji­vi i u ovom de­lu se­zo­ne, ali je pro­seč­na te­ži­na je­din­ki ko­je se hva­ta­ju znat­no ve­ća, pa to­me tre­ba pri­la­go­di­ti i va­ra­li­ce. Pra­vi iz­bor su dži­go­vi du­ži­ne 12–15 cm, sa udi­ca­ma ve­ćim za broj ili dva (u za­vi­sno­sti od oče­ki­va­nog ulo­va) od onih ko­je smo ko­ri­sti­li u naj­to­pli­jem de­lu se­zo­ne, te vo­ble­ri du­gi od 9 do 13 cm. Na ilu­stra­ci­ji A pri­ka­za­no je kla­sič­no me­sto za ri­bo­lov smu­đa va­ra­li­com. Ča­mac tre­ba usi­dri­ti pet­na­e­stak me­ta­ra uz­vod­no od me­sta na kom oče­ku­je­mo ri­bu i na li­ni­ji pod­nož­ja rta, a va­ra­li­cu va­lja spu­sti­ti ka glav­nom to­ku i ono­li­ko uz­vod­no ko­li­ko je dži­gu po­treb­no da do­dir­ne dno na uz­vod­noj stra­ni rta (1). Va­ra­li­cu na­kon spu­šta­nja na dno (2) po­me­ra­njem vr­ha šta­pa i ko­ri­šće­njem to­ka vo­de tre­ba do­ve­sti, uz če­ste kon­tak­te dži­ga i dna, u pod­nož­je rta (3). S ob­zi­rom na to da tok no­si va­ra­li­cu uda­lja­va­ju­ći je od me­sta spu­šta­nja, pri­li­kom vo­đe­nja tre­ba ot­pu­šta­ti stru­nu okre­ću­ći ru­či­cu če­kr­ka una­zad ili do­zvo­lja­va­ju­ći da u krat­kim in­ter­va­li­ma slo­bod­no oti­če sa ka­le­ma uz otvo­re­ni pre­klop­nik vo­đi­ce. Na­kon do­di­ra va­ra­li­ce i ka­me­na na me­stu na ko­jem du­bi­na po­či­nje da se sma­nju­je, va­lja po­če­ti sa na­mo­ta­va­njem stru­ne i po­kre­ti­ma vr­ha šta­pa džig di­za­ti po gre­be­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 410-)