Nestvarno dobro

Ni naj­ve­ćim znal­ci­ma ne de­ša­va se ova­kav ri­bo­lov pre­če­sto. Koc­ki­ce su se ta­ko slo­ži­le da je me­sto iza­bra­no iz nu­žde da­lo ulov iz sno­va. Na­rav­no, da bi se to do­go­di­lo, osim ma­lo sre­će tre­ba­lo je ima­ti pra­vu pred­sta­vu o to­me gde bi ri­ba mo­gla bi­ti, spre­mi­ti od­go­va­ra­ju­ću pri­hra­nu, oda­bra­ti op­ti­ma­lan si­stem i ma­mac... Sve to re­zul­ti­ra­lo je ulo­vom ne­ko­li­ko de­se­ti­na ki­la ri­be, na je­dan štap i jed­nu udi­cu, za jed­no pre­pod­ne

Iako ni­je taj­na da te­re­ni na Sa­vi niz­vod­no od Za­gre­ba obi­lu­ju krup­nim pri­mjer­ci­ma bi­je­le ri­be, če­sto ih ni­je ni­ma­lo la­ko lo­ci­ra­ti i uhva­ti­ti, a ostva­ri­ti ulov ka­kav sam ja imao u sve­ga ne­ko­li­ko sa­ti tog ljet­nog pri­je­po­dne­va dje­lu­je čak po­ma­lo nad­stvar­no. No poč­ni­mo pri­ču is­po­čet­ka... Bu­du­ći da sam do­bio na te­sti­ra­nje Ri­ve R-Fe­e­der Long Cast 420 Me­di­um (4,20 m / 50–90 g), već na pr­vi po­gled iz­u­zet­no jak i mo­ćan štap, na­mi­je­njen za­ba­ci­va­nju na ve­li­ke da­lji­ne, tre­ba­lo je pro­na­ći od­go­va­ra­ju­će uvje­te za to. Raz­mi­šljao sam ne­ko­li­ko se­kun­di i od­lu­čio se za Sa­vu kod Iva­nje Re­ke. U gla­vi sam imao mje­sto na ko­jem tre­ba pri­lič­no da­le­ko lo­vi­ti, gdje je stru­ja ja­ka, oba­la vi­so­ka, a ri­ba krup­na i sna­žna. Ta­ko je bar bi­lo zi­mus, kad sam po­sljed­nji put išao ta­mo, a po­zna­ju­ći Sa­vu i gle­da­ju­ći tre­nu­tač­nu vi­si­nu već du­go sta­bil­nog vo­do­sta­ja, ni­je bi­lo ni­ka­kvog raz­lo­ga da ne bu­de i sa­da.

NO KA­KO ONO BAŠ I ni­je ne­po­zna­to, bez ob­zi­ra na to što smo Lu­di Gnji­da i ja kre­nu­li pri­je svi­ta­nja – za­ka­sni­li smo. A da ta­kvo mje­sto na ovom sav­skom te­re­nu bu­de za­u­ze­to ozbi­ljan je pro­blem, jer je oba­la du­gim svo­jim di­je­lom ne­pri­stu­pač­na i za ri­bo­lov fi­de­rom iz­u­zet­no te­ška, bu­du­ći da je pro­stor na dru­gim već po­sto­je­ćim ri­bo­lov­nim mje­sti­ma sku­čen i ko­ri­ste ga uglav­nom va­ra­li­ča­ri. Ali, sad kad raz­mi­slim, mo­žda je sve to bio i prst sud­bi­ne, jer da je bi­lo dru­ga­či­je, ne bi bi­lo ni ova­kvog ri­bo­lo­va. Uglav­nom, po­sli­je du­žeg pro­bi­ja­nja kroz vi­so­ku tra­vu i ši­praž­je, pro­na­šli smo is­pod str­me oba­le ko­mad šljun­ča­nog tla sa ko­jeg bih mo­gao lo­vi­ti, pod uvje­tom da dje­lo­mič­no bu­dem u vo­di i da do­bro pa­zim pri sva­kom za­ba­ci­va­nju, jer bi ra­sli­nje iza le­đa mo­glo bi­ti po­gub­no za pri­bor. No to mi je ta­da bi­lo sa­svim ne­va­žno, jer ono što sam vi­dio is­pred se­be u vo­di bi­lo je fan­ta­stič­no. Ka­da bi tre­ba­lo opi­sa­ti ili na­cr­ta­ti ka­ko iz­gle­da škol­ski do­bro ri­bo­lov­no mje­sto na ri­je­ci, na ko­jem se ri­ba jed­no­stav­no mo­ra za­dr­ža­va­ti, i na ka­kvom bih uvi­jek že­lio lo­vi­ti, to bi iz­gle­da­lo baš ta­ko. U tre­nu smo kod auta i već se vra­ća­mo sa stva­ri­ma, spu­šta­mo niz str­mi­nu i po­či­nje­mo s pri­pre­mom.

Ka­ko sam oče­ki­vao bi­je­lu ri­bu ra­zno­li­kog sa­sta­va, oda­brao sam kom­bi­na­ci­ju hra­na Van den Eynde Ri­ver Ace i Sec­ret Clas­sic (u raz­mje­ri 1:1), u ko­ju sam do­dao pra­ška­sti adi­tiv Van den Eynde Ven­kel (250 g) i ot­pri­li­ke isto to­li­ko La Si­re­ne X-21 (si­vi). To je te­ška i kom­pakt­na smje­sa za br­že i du­blje vo­de, u ko­ju ra­do ula­zi sva krup­na ri­ječ­na bi­je­la ri­ba, a što je pod­jed­na­ko va­žno... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 410-)