Zemlju dele, vodu ignorišu?

Da li je mo­gu­će ma­lim pro­me­na­ma za­kon­ske re­gu­la­ti­ve, tač­ni­je uvo­đe­njem jed­ne cen­tra­li­zo­va­ne su­per-kon­tro­le, či­je bi nad­le­žno­sti va­ži­le na te­ri­to­ri­ji ce­le ze­mlje i ko­ja bi bi­la an­ga­žo­va­na za van­red­ne ak­ci­je na po­seb­no ugro­že­nim te­re­ni­ma, kao i do­de­lom ne­kih za­bo­ra­vlje­nih ma­lih re­vi­ra ri­bo­lo­vač­kim i dru­gim udru­že­nji­ma, ostva­ri­ti ne­ke zna­čaj­ne po­ma­ke u ču­va­nju na­ših vo­da

Kra­jem pro­šle ne­de­lje, na­le­teh uju­tru, na Pr­vom pro­gra­mu RTS-a, na go­sto­va­nje Mi­la­na Kr­ko­ba­bi­ća, mi­ni­stra bez port­fe­lja u vla­di Sr­bi­je za­du­že­nog za re­gi­o­nal­ni raz­voj. U pla­nu je, ka­že, da se mla­dim lju­di­ma ko­ji bi se ba­vi­li po­ljo­pri­vre­dom, ustu­pi od 25 do 50 hek­ta­ra dr­žav­ne ze­mlje ko­ja se tre­nut­no ne ko­ri­sti, a da se uz to obez­be­de i sub­ven­ci­je ko­je bi omo­gu­ći­le bu­du­ćim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma da po­kre­nu pro­iz­vod­nju. Ta­ko vla­da pla­ni­ra, re­če po­me­nu­ti mi­ni­star, da se bo­ri sa pro­ble­mom za­mi­ra­nja srp­skog se­la, ko­ji je vi­še ne­go dra­ma­ti­čan bu­du­ći da je od ne­što vi­še od 4.500 se­la u na­šoj ze­mlji (ako sam do­bro za­pam­tio) čak 1.200 za­pra­vo opu­ste­lo. Na taj na­čin bi­lo bi otvo­re­no i vi­še sto­ti­na rad­nih me­sta i pod­stak­nu­ta po­ljo­pri­vre­da te sa njom po­ve­za­na pre­ra­đi­vač­ka in­du­stri­ja, pa i tr­go­vi­na. Na no­voj agrar­noj po­li­ti­ci ra­di se za­jed­no sa Od­bo­rom za se­lo Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti. Ovo­me se uisti­nu, bar na prin­ci­pi­jel­nom ni­vou, ne­ma šta pri­go­vo­ri­ti. Me­đu­tim, kao što če­sto bi­va, i u ovom slu­ča­ju vi­di­mo je­dan pro­blem i ba­ca­mo se svim si­la­ma na nje­go­vo re­ša­va­nje, a vr­lo sli­čan, ko­ji vu­če jed­na­ko lo­še po­sle­di­ce,  a od či­jeg ot­kla­nja­nja bi ta­ko­đe mo­glo bi­ti ve­li­ke ko­ri­sti pot­pu­no ig­no­ri­še­mo. Ne­ki od vas ko­ji ovo či­ta­te mo­žda već po­ga­đa­ju na šta mi­slim.

Sr­bi­ja, na­i­me, ima, bez pre­te­ri­va­nja, vi­še sto­ti­na ma­lih vo­da (na­pu­šte­nih šljun­ka­ra, gli­no­ko­pa, pro­pa­lih rib­nja­ka, ba­ra i sl.) ko­je uop­šte ne­ma­ju sta­tus ri­bo­lov­nih vo­da, a u nji­ma ima ri­be i ri­bo­lov­ci na njih do­la­ze re­dov­no, a ni­ko ne vo­di ra­ču­na o ri­bljem fon­du, po­što­va­nju pro­pi­sa, kva­li­te­tu vo­de ni­ti o bi­lo če­mu dru­gom. Još je mno­go vi­še vo­da ko­je su no­mi­nal­no u sa­sta­vu ri­bar­skih pod­ruč­ja, tj. ima­ju ko­ri­sni­ka, ali ih ni­ko ni­ka­da ne obi­la­zi i na nji­ma se ra­di šta god ko­me pad­ne na pa­met, sve dok se ri­bo­lov ili ri­bo­kra­đa is­pla­te. Tom spi­sku mo­že­mo do­da­ti i broj­ne ri­bo­lov­ne vo­de ko­je ne­ma­ju ko­ri­sni­ke, jer iz ovog ili onog raz­lo­ga ni­su ni­ko­me do­de­lje­ne; već sam u ovoj ru­bri­ci po­mi­njao da u Voj­vo­di­ni ima vi­še ta­kvih vo­da (Bo­sut, Be­lo­cr­kvan­ska je­ze­ra, Be­ra­va i Ži­va...), za ko­je ni­ko ni­je kon­ku­ri­sao ili ni­ko od onih ko­ji su kon­ku­ri­sa­li ni­je is­pu­nio uslo­ve (a iz­gle­da da ima i si­tu­a­ci­ja da se ne­ka vo­da ne do­de­lju­je jer uslo­ve ni­je is­pu­nio ne­ko ko je na ne­ku kon­kret­nu vo­du ba­cio oko, pa se on­da kon­kurs po­ni­šta­va ili raz­vla­či une­do­gled).

Sve to na­vo­di na raz­mi­šlja­nje u dva prav­ca. Pr­vi je da bi dr­ža­va Sr­bi­ja po svoj pri­li­ci mo­ra­la da pi­ta­nje kon­tro­le i za­šti­te ovog pri­rod­nog re­sur­sa ma­lo mo­di­fi­ku­je u od­no­su na sa­da­šnji mo­del, i to ta­ko što bi osno­va­la ne­ka­kvu »su­per­kon­tro­lu«, či­ji bi po­sao, osim sta­ra­nja o po­što­va­nju pro­pi­sa na onim vo­da­ma na ko­ji­ma se pe­ca a ne­ma­ju ko­ri­sni­ke, mo­gao bi­ti i asi­sti­ra­nje ri­bo­ču­var­skim slu­žba­ma na po­seb­no ugro­že­nim pod­ruč­ji­ma (na ko­ji­ma lo­kal­ni kon­tro­lo­ri če­sto ne mo­gu da se iz­bo­re sa te­škim vi­do­vi­ma kri­vo­lo­va čak i ka­da za to ima­ju vo­lju), kao i pro­ve­ra kva­li­te­ta ra­da re­dov­nih slu­žbi kroz do­pun­ske i van­red­ne kon­tro­le (ko­je se, za raz­li­ku od ovih ko­je se sa­da vr­še, ne bi na­ja­vlji­va­le, iz ve­ru­jem sa­svim ja­snih raz­lo­ga). Ta slu­žba bi mo­gla da se fi­nan­si­ra ili iz na­dok­na­de ko­ju ko­ri­sni­ci ri­bar­skih pod­ruč­ja dr­ža­vi pla­ća­ju za sva­ku pro­da­tu do­zvo­lu ili iz ra­znih dru­gih iz­vo­ra, a ne­ma zbo­ra da bi i sa­ma do­pri­ne­la pu­nje­nju bu­dže­ta, jer bi njen kva­li­te­tan rad pri­vu­kao no­ve (ili »sta­re-no­ve«) ri­bo­lov­ce da se ba­ve pe­ca­njem i ku­pe ri­bo­lov­ni­cu, dok bi ne­ke od onih ko­ji sa­da pe­ca­ju bez do­zvo­le pro­sto pri­mo­rao da je ku­pe.

Dru­ga va­žna stvar, ko­ja bi, bez pre­te­ri­va­nja, mo­gla do­ne­ti ne­ko­li­ko sto­ti­na rad­nih me­sta za krat­ko vre­me, bi­la bi ta­kva iz­me­na pro­pi­sa ko­jom bi se omo­gu­ći­lo ri­bo­lo­vač­kim udru­že­nji­ma ili dru­gim udru­že­nji­ma gra­đa­na, lo­kal­nim sa­mo­u­pra­va­ma, fir­ma­ma i dru­gim za­in­te­re­so­va­nim prav­nim ili fi­zič­kim li­ci­ma da pod ja­sno de­fi­ni­sa­nim uslo­vi­ma po­sta­nu ko­ri­sni­ci onih ma­lih vo­da ko­je se uz iz­ve­sna ula­ga­nja mo­gu ko­ri­sti­ti za ri­bo­lov, a ni­su u sa­sta­vu ri­bar­skih pod­ruč­ja ili to no­mi­nal­no je­su, a ko­ri­sni­ci iz raz­li­či­tih raz­lo­ga ne­ma­ju ka­pa­ci­tet ni­ti in­te­res da se nji­ma ba­ve... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 433-)