Malo toka, mnogo ribe

Po­sled­nji ki­lo­me­tri le­ve oba­le Du­na­va kroz na­šu ze­mlju po­zna­ti su kao od­li­čan te­ren za lov ra­znih vr­sta ri­ba, a na­ro­či­to ba­bu­ške, zbog ko­je ov­de do­la­ze ri­bo­lov­ci i iz uda­lje­nih me­sta, po­seb­no u se­zo­ni go­di­šnjih od­mo­ra, ka­da mno­gi osta­ju po ne­ko­li­ko da­na i iz iz­najm­lje­nog čam­ca pe­ca­ju na plo­vak, kla­sič­nom du­bin­kom ili na fi­der

Uvek sam ga­jio po­se­ban re­spekt pre­ma Du­na­vu, pre sve­ga zbog nje­go­ve ve­li­či­ne, ko­ja kao da me je upo­zo­ra­va­la da se u su­sre­tu sa to­li­kim ne­po­zna­tim pro­stran­stvom ni­je la­ko sna­ći. Ali ka­da me je Sr­đan pre ne­ki dan po­zvao pred­lo­živ­ši da ode­mo na po­zna­ti te­ren kod Du­bov­ca i pro­ba­mo da lo­vi­mo ba­bu­šku, ni­sam se ni­ma­lo pre­mi­šljao, i na­red­ne no­ći smo kre­nu­li ko­li­ma iz Be­o­gra­da po de­be­lom mra­ku ka­ko bi­smo što ra­ni­je sti­gli do od­re­di­šta. Oko 6,30 č smo se na­šli na oba­li, u ma­loj ma­ri­ni, gde nas je naš do­ma­ćin Zo­ran, ko­ji je već bio na čam­cu, če­kao da uto­va­ri­mo stva­ri.

Ka­da sam Du­nav po­gle­dao sa oba­le, de­lo­vao je ve­li­ko, ne­pre­gled­no i ne­do­stup­no, što ni­je čud­no, jer je na ovom de­lu ši­rok iz­me­đu 1.200 i 1.700 m, a to ogrom­no pro­stran­stvo pri tom je vr­lo ne­u­jed­na­če­ne kon­fi­gu­ra­ci­je, pa bez sa­ve­ta ne­kog ko te­ren od­lič­no po­zna­je, onom ko se ov­de pr­vi put na­đe ni­je la­ko da se na br­zi­nu od­lu­či za me­sto i tak­ti­ku. Pr­vih dve­sto­ti­nak me­ta­ra od le­ve oba­le, na ko­joj se Du­bo­vac na­la­zi, vo­da je iz­u­zet­no plit­ka i do­brim de­lom pod lo­kva­njem  i dru­gim ra­sti­njem, a taj po­jas gu­ste ve­ge­ta­ci­je pro­se­ca tek po­ne­ki pro­laz za ca­mac. Ta­mo gde ovo ra­sti­nje pre­sta­je, iz vo­de štr­če broj­na sta­ra de­bla i nji­ho­ve su­ve gra­ne, što da­je pri­zo­ru ne­ku vr­stu po­seb­ne dra­ma­ti­ke.

In­for­ma­ci­je ko­je sam imao bi­le su štu­re. Tač­ni­je, ni­sam znao ni­šta osim to­ga da se uglav­nom pe­ca ba­bu­ška, pa sam imao mno­go pi­ta­nja za na­šeg do­ma­ći­na: šta? ka­ko? ko­li­ko da­le­ko?...  Dok smo plo­vi­li ka po­zi­ci­ji na ko­ju nam je su­ge­ri­sao da sta­ne­mo, ob­ja­snio mi je da se ri­ba po­sled­njih da­na ne­što ma­nje in­ten­ziv­no hra­ni jer vo­da opa­da, te da nam on pred­la­že da se sme­sti­mo na ivi­ci dru­ge od tri ka­ska­de ko­je po­sto­je na de­lu iz­me­đu oba­le sa ko­je smo kre­nu­li i plov­nog pu­ta.

KO­NAČ­NO SE SI­DRI­MO na ne­kih 500 m od oba­le i po­či­nje­mo sa pri­pre­ma­ma. Son­di­ra­nje dna mi je da­lo još ne­ke in­for­ma­ci­je sem onih ko­je smo do­bi­li od na­šeg do­ma­ći­na. Du­bi­na je oko 3,5 m, dno je rav­no i tvr­do, a is­pred nas je ti­šak, dok se ma­lo de­sno tok bla­go po­ja­ča­va. Oko hra­ne se još pre po­la­ska ni­sam mno­go pre­do­mi­šljao, već sam oda­brao na mno­gim vo­da­ma pro­ve­re­nu let­nju pri­ma­mu za lov ba­bu­ške – me­ša­vi­nu jed­na­kih ko­li­či­na (po 1 kg) dve bra­šna­ste sme­se sa aro­mom ja­go­de sam na­kva­sio vo­dom po­me­ša­nom sa 60 ml adi­ti­va, ta­ko­đe sa aro­mom ja­go­de, pa sam do­dao 2 kg te­ške ze­mlje, sve još jed­nom pro­se­jao i na kra­ju sme­su obo­ga­tio ku­ku­ru­zom še­ćer­cem, ku­va­nom pše­ni­com i ku­va­nom ko­no­pljom.

Re­šio sam da poč­nem sa dva šta­pa, pri če­mu sam na oba sta­vio hra­ni­li­ce sa kram­po­ni­ma i ote­ža­njem od 40 g. Pr­vi sam za­ba­cio tač­no is­pred se­be, na da­lji­nu od pet­na­e­stak me­ta­ra, a dru­gi ne­što bli­že (na de­se­tak me­ta­ra) i ma­lo ude­sno. Hra­ni­li­ca na le­vom šta­pu još ni­je ni do­dir­nu­la dno a već sam imao uda­rac. Po­ma­lo iz­ne­na­đen ta­ko br­zim gri­zom, ni­sam od­re­a­go­vao ka­ko tre­ba i upi­sao sam pr­vi pro­ma­šaj. Za­ba­cio sam po­no­vo i sa­mo par se­kun­di ka­sni­je opet imao la­ga­ni uda­rac na le­vi štap... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 433-)