Zabadanje oko rupe

Ri­bo­lov na sa­svim ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, na ko­ji­ma su nam mno­ge iz­gled­ne tač­ke do­stup­ne sa me­sta na­ ko­me se­di­mo, či­ni se mno­go lak­šim ne­go što za­pra­vo je­ste. To po­go­to­vo va­ži za hlad­ni­ji deo go­di­ne, ka­da je ri­ba ne­ret­ko gru­pi­sa­na na sa­svim ma­lom pro­sto­ru i uz to sla­bo za­in­te­re­so­va­na za hra­nu, pa je po­treb­no ve­o­ma mno­go zna­nja ka­ko bi­smo je ot­kri­li, do­bro ukom­po­no­va­li si­stem, oda­bra­li pra­vil­nu pri­hra­nu i ma­mac i le­po se na­lo­vi­li.

Kre­ne­mo li za krat­kih a hlad­nih zim­skih da­na po­sje­ti­ti ne­ku sta­ja­ću vo­du, dra­go nam je­ze­ro ili šljun­ča­ru, una­pri­jed mo­ra­mo bi­ti sprem­ni na to da ri­bo­lov na njoj mo­že bi­ti sa­mo te­žak ili iz­u­zet­no te­žak. Tre­ćeg uglav­nom ne­ma. Za­što? Pri­je sve­ga, re­kao bih, zbog sve­op­će le­tar­gi­je ko­ja vla­da po­svu­da u pri­ro­di, pa ta­ko i u pod­vod­nom svi­je­tu. Ve­ći­na sta­ja­ći­ca bi­la je, ba­rem u jed­nom kra­ćem pe­ri­o­du, pre­kri­ve­na le­dom, a u iz­nim­no hlad­noj vo­di, ka­kva je ne­mi­nov­no ne­tom po­sli­je od­mr­za­va­nja, me­ta­bo­li­zam ri­ba je uspo­ren, vr­lo ma­lo se kre­ću, oskud­no hra­ne, a k to­mu su još i pri­lič­no pla­šlji­ve i opre­zne. No na­rav­no, mo­ra­ju je­sti... Pra­vil­nim pri­stu­pom, te pa­žlji­vo oda­bra­nim pri­bo­rom i tak­ti­kom, sva­ka­ko mo­že­mo po­ve­ća­ti iz­gle­de za us­pje­šan ri­bo­lov. U po­ku­ša­ju da vam ukrat­ko uka­žem na ono o če­mu bi tre­ba­lo vo­di­ti ra­ču­na, pro­ve­šću vas kroz je­dan svoj ne­dav­ni ri­bo­lov na tek od­le­đe­nom ma­lom je­ze­ru.

U zim­skim uvje­ti­ma ja i ina­če ra­di­je bi­ram ma­nje sta­ja­ći­ce, po­go­to­vo ako ih po­zna­jem, jer je na nji­ma ipak sve do­stup­ni­je, bli­že, lak­še... Du­blji di­je­lo­vi je­ze­ra, na ko­ji­ma se ri­ba u pra­vi­lu sa­da za­dr­ža­va, na­la­ze se na do­me­tu kra­ćih i fi­ni­jih šta­po­va, ka­kvi su pri­mje­re­ni ri­bo­lo­vu u ovom pe­ri­o­du. Osim to­ga, na ma­njim vo­da­ma jed­no­stav­ni­je je pre­tra­ži­ti ve­ću po­vr­ši­nu je­ze­ra sa oda­bra­nog ri­bo­lov­nog mje­sta, što je po­ne­kad neo­p­hod­no či­ni­ti ka­ko bi se pro­na­šla ri­ba. Za­ba­cu­ju­ći hra­ni­li­cu sa­ti­ma na mje­sto gdje nje ne­ma sa­mo će­mo iz­gu­bi­ti vri­je­me, pa mo­žda i osta­ti bez gri­za upra­vo zbog nje­zi­ne sla­be ak­tiv­no­sti, bu­du­ći da se sa­da ne kre­će u po­tra­zi za hra­nom kao u to­pli­jem pe­ri­o­du. Pri­je sa­mog po­čet­ka ri­bo­lo­va pro­baj­te olo­vom pa­žlji­vo pre­tra­ži­ti dno i pro­na­ći udu­blje­nja, na­ro­či­to ako ne po­zna­je­te je­ze­ro, a tim vi­še ako u nje­mu ne­ma znat­nih osci­la­ci­ja u du­bi­ni. Po­ne­kad su i ma­le raz­li­ke, po­go­to­vo na pli­ćim sta­ja­ći­ca­ma, do­volj­ne da bi »dr­ža­le ri­bu«. Ne de­si li se na­kon sat ili dva za­ba­ci­va­nja na oda­bra­no mje­sto ni­šta, mi­je­njaj­te, tra­ži­te… Ako već ri­be ni­su ak­tiv­ne, bu­di­te to vi. I ja sam u ovom ri­bo­lo­vu du­go bio bez gri­za, prem­da sam od­mah pro­na­šao jed­nu »ru­pu« i vje­ro­vao da bi lo­vi­na tre­ba­lo da je tu, a on­da sam po­čeo ma­lo »za­ba­da­ti« uoko­lo, ali ne pre­da­le­ko... I sa­mo dva-tri me­tra da­lje ubr­zo sam do­bio pr­vu ri­bu, ma­nju de­ve­ri­ku, a po­tom na istom mje­stu i sve osta­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 372-)